Манастир Богородице Тројеручице

митрополит Јован ( Зизјулас ) други део Како можемо заједно да изведемо и разумемо Црквено биће и Божје биће, историју и есхатологију, а да не уништимо њихов дијалектички однос ? Да бисмо ово постигли, морамо да пронађемо изгубљену свест ране Цркве, свест која је везана за важност евхаристије у еклесиологији. Поновни проналазак ове свести која се изгубила на мучевним путевима средњевековног сколастицизма и “бабилонског ропства” модерног Православља, претпоставља да прво морамо да прекинемо са схватањем евхаристије као једне од Светих Тајни међу многима, која је објективно дело, или “ врста благодати”, “кориштена” или “свршавана” од стране Цркве. Древно схватање евхаристије – заједничко у својим општим принципима све до дванаестог века и на Истоку и на Западу – било је битно другачије. Провођење евхаристије у древној Цркви било је пре свега окупљање Божјег народа ( επι το αυτο ), што је истовремено и представљање и остварење Цркве. Светковање у недељу – дан есхате – као и целокупан лит

митрополит пергамски Јован ( Зизјулас ) први део Црква није само институц ија. Она је “ облик постојања”, начин битисања. Тајна Цркве, чак и у окви рима институционализма, дубоко је везана за човеково биће, за биће самога света и за само биће Бога. У оквирима овог споја, који је карактеристичан за светоотачки период, еклесиологија проналази посебан значај, не само за све делове теолгије, него и за егзистенцијалне потребе човека кроз време. На првом месту, Црквено биће је повезано са самим бићем Бога. Из чињенице да је човек члан Цркве, он поприма “обличје Божје”, он постоји као што и сам Бог постоји, и прилази Божјем “начину битисања”. Овакво битисање не подразумева само морално уздигнуће, нешто и оно што човек постизава. То је начин саобраћања са светом око себе, са другим људима, са самим Богом, догађај заједничарења, и зато се то не може постићи индивидуално, него само кроз Црквену чињеницу. Да би Црква представљала овај начин постојања, она сама по себи мора