РАНА ТЕОЛОГОЈА И БИЋЕ БОЖИЈЕ
први део
Црква није само институција. Она је “облик постојања”, начин битисања. Тајна Цркве, чак и у окви
На првом месту, Црквено биће је повезано са самим бићем Бога. Из чињенице да је човек члан Цркве, он поприма “обличје Божје”, он постоји као што и сам Бог постоји, и прилази Божјем “начину битисања”. Овакво битисање не подразумева само морално уздигнуће, нешто и оно што човек постизава. То је начин саобраћања са светом око себе, са другим људима, са самим Богом, догађај заједничарења, и зато се то не може постићи индивидуално, него само кроз Црквену чињеницу.
Да би Црква представљала овај начин постојања, она сама по себи мора представљати слику начина на који сам Бог постоји. Њена целокупна структура, њене проповести, итд. морају да представљају овај начин постојања. И то значи, поврх свега другог, да Црква мора да поседује праву веру, исправну представу према Божјем бићу. Што се тиче Православља у погледу бића Божјег, та спознаја не представља некакав луксуз за Цркву и човека, него основну потребу.
+++
У светоотачко време, веома ретко се спомињало само биће Цркве иако је оно направљено од бића Божјег. Питање које је окупирало пажњу Отаца није било везано за сазнање да ли Бог постоји или не – постојање Бога је било дато за све људе тог времена, како Хиршћане тако и пагане. Питање које је мучило целу генерацију је заправо било: На који начин Бог постоји. То питање је имало директне последице како на Цркву, тако и на човека, јер су обоје представљали “обличје Божје”.
Одговорити на питање о бићу Божјем за време светоотачког периода није било лако. Највеће тешкоће су долазиле од древне Грчке онтологије која је у суштини била монистичка: биће света и биће Бога су формирали, за древне Грке, нераздвојиву целину. То је повезивало биће света и биће Бога, док је библијска вера објавила да је Бог потпуно слободан у односу на свет. Платонска концепција Бога творца није задовољавала Оце Цркве, јер је доктрина о стварању из материје која унапред постоји ограничавала божанску слободу. Било је потребно створити онтологију која је превазилазила монистичку Грчку философију као и “јаз” између Бога и света, о чему је учио гностички систем – друга велика опасност тог времена. Стварање те онтологије вероватно представља највеће философско достигнуће светоотачке мисли.
Црквено искуство Отаца је одиграло одлучујућу улогу у сламању онтолошког монистицизма и избегавању гностичког “јаза” између Бога и света. Чињеница да чак ни апологета попут Св. Јустина Мученика, нити александријски катехисти - теолози као што су Климент и Ориген, нису у потпуности успели да избегну замку онтолошке Грчке монистичке мисли, није случајна: Они су пре свега били “доктори”, академски теолози, са основним интересом за хришћанство као “откровењем”. Насупрот њих, епископи - теолози из тог периода: Св. Игњатије Антиохијски, Св. Иринеј и Св. Атанасије, приступили су бићу Божјем кроз искуства Црквене заједнице, кроз искуства самог Црквеног бића. То искуство је открило нешто веома важно: Биће Божје може да се спозна једино кроз лични однос и личну љубав. Биће значи живот, а живот значи заједницу.
Онтологија која је настала из евхаристијског искуства Цркве, усмеравала је Свете Оце у разумевању доктрине о бићу Божјем, доктрине дефинисане пре свега од стране Св. Атанасија Александријског и кападокијских отаца: Св. Василија Великог, Св. Григорија Богослова и Св. Григорија Ниског. Укратко ћемо објаснити резултат овог веома важног философијског напретка који не би био могућ без искустава Црквеног бића, и без ког би еклесиологија изгубила дубину и значај свог постојања.
Биће Божје је односно биће: без концепта заједнице не би било могуће говорити о бићу Божјем. Узречица “ Бог је Бог” не говори ништа о онтологији Божјој, слично као што је логички израз А = А мртва логика, и самим тим негација бића које је живот. Било би незамисливо говорити о једном Богу уколико пре тога не говоримо о Богу који је заједница, и то заједница Светог Тројства. Свето Тројство је примарни онтолошки концепт а не мишљење које је додато Божјој суштини или као нешто што је попратно тој суштини, као што је то случај у догмама запада. Суштина Божја, “ Бог”, нема онтолошки садржај, не садржи истинско биће уколико је одвојено од заједнице. На тај начин, заједница постаје онтолошки принцип светоотачке мисли. Ништа што постоји није створиво само по себи, уколико је индивидуално, јер чак и Бог постоји захваљујући заједници. На овај начин је древни свет по први пут чуо да је заједница та која чини бића да постоје: ништа без ње не постоји, чак ни сам Бог.
Ова заједница се не садржи од веза које постоје саме по себи, нешто као егистенцијалне структуре које надомештају “ природу” или “суштину” у њиховој примарној онтолошкој улози. Баш као и “суштина”, ни “заједница ” не постоји сама по себи, него је Отац тај који је узрокује. Ова тврдња Кападокијских Отаца која је увела концепт “узрочности” у биће Божје, је од непроцењиве важности. То значи да коначна онтолошка категорија која прави нешто да стварно и постоји, није суштина која није у стању да комуницира, нити је заједница која постоји сама по себи или је наметнута, него је то личност. Чињеница да Бог постоји због личности Оца значи:
a) да Га Његова “ суштина”, Његово биће не спутава – Бог не постоји зато што Он не може а да не постоји,
b) да заједница не ограничава Његово постојање – Бог није у заједници и не воли зато што Он не може а да не буде у заједници и да не воли.
Чињеница да Бог постоји због Оца показује да Његово постојање, Његово биће је резултат слободе и слободне личности, што значи да не само заједница него и слобода, слободна личност, садржава истинско биће. Истинско биће долази само од слободне личности, од личности која слободно воли, која слободно потврђује своје биће, свој идентитет, кроз заједницу са осталим личностима.
Даља расправа о бићу Божјем води светоотачку мисао према следећим тврдњама, које су темељно повезане са еклесиологијом и онтологијом:
a) Не постоји истинско биће без заједнице. Ништа не постоји као “индивидуа ” која је створива сама по себи. Заједница је онтолошка категорија.
b) Заједница која не долази од “ипостаси” као стварне и слободне личности, и која не води ка “ипостасима” као стварним и слободним личностима, није “обличје” бића Божјег. Личност не може да постоји без заједнице, али истовремено, сваки облик заједнице који негира или потискује личност је неприхватљива.
Оваква теологија личности, која се по први пут у историји појавила кроз светоотачко виђење бића Божјег, не би никада могла да заживи без улоге Цркве. Хуманизам и социологија су могли да покушавају, колико год да су то желели, да промовишу важност човека. Модерни философи – егзистенцијалисти, су дошли до закључка да личност као апсолутна онтолошка слобода остаје само неостварив циљ. Између бића Божјег и бића човека остаје непремостив јаз стварања. А стварање значи следеће: Биће сваке људске личности је дато човеку, и као узрок тога, људска личност није у могућности да се сама апсолутно ослободи своје “природе ” или своје “ суштине”, од онога што му биолошки закони диктирају, а да не прибегне свом самоуништењу. Чак када човек и живи у заједници, било у облику љубави или социјално – политичким животом, он је обавезан, уколико жели да опстане, да реалтивише своју слободу, да се потчини одређеним природним и социјалним “ датостима”. Захтев личности за апсолутном слободом остварује се “ новим рођењем”, рођењем “одозго ”, крштењем. И управо је то еклесијално биће које “ипостасира ” личност на начин Божјег виђења бића. То је оно што чини Цркву сликом Троједног Бога.
+++
Светоотачка теологија је од самих почетака наглашавала веома важну чињеницу: Човек може да приступи Богу једино кроз Сина и Духа Светога. Еклесиологија која користи “обличје Божје ” не може бити установљена једино на тријадологији. Чињеница да човек у Цркви представља “ обличје Божје” је узроковано икономијом Светог Тројства, која се огледа у делима Христоса и Духа кроз историју. Та икономија је основа еклесиологије која не тежи да јој истовремено буде и циљ. Црква је саздана на основу историјских дела божанске икономије, али истовремено води и ка виђењу Бога “онаквог какав јесте” , виђењу Троједног Бога у Његовом вечном постојању.
Ова мета-историјска, есхатолошка и онтолошка димензија Цркве је карактеристика Источног Предања, које живи и проповеда теологију на литургијски начин, повезујући биће Божје са бићем Цркве путем богослужења које је у суштини евхаристијско, тј. слика будућности (eschata par excellence ). На тај начин се Православље често посматра као једно виђење будућности, небеских ствари, без посебног интереса за историју и њене проблеме. Насупрот томе, западна теологија често ограничава теологију историјским садржајем вере, пројектујући стварност која припада историји и времену, у вечно постојање Бога. На тај начин се дијалектика Бога и света, нествореног и створеног, историја и есхата губе. Црква на крају бива потпуно “историзована” и престаје да буде манифестација есхате, и постаје слика овога света и историјске реалности. Црквено биће и Божје биће нису више органски спојени, јер таква еклесиологија нема потребу за функционисањем теологије. Православна теологија је у опасности да одбаци историјат Цркве, а западна теологија је у опасности да Цркву примарно веже за историју, било да је реч о облику екстремног Христоцентризма – имитирања Христоса (imitatio Hristi) – губећи основни утицај пнеуматологије, или да се ради о облику социјалног активизма или морализма који покушава да у Цркви игра улогу слике Божје. Због свега тога, две теологије: Источна и Западна, треба да се дубински размотре и ускладе са аутентичним светоотачким синтезама које ће их заштитити од наведених опасности. Црквено биће се не сме одвојити од апсолутних захтева бића Божјег, који су у својој природи есхатолошки, нити од саме историје. Институционална димензија Цркве увек мора да инкарнише своју есхатолошку природу, без укидања дијелектике свога времена и долазећег времена, нествореног и створеног, бића Божјег као и бића човечијег и светског.
