РАНА TЕОЛОГИЈА И БИЋЕ БОЖИЈЕ - ДРУГИ ДЕО

митрополит Јован ( Зизјулас )

други део

Како можемо заједно да изведемо и разумемо Црквено биће и Божје биће, историју и есхатологију, а да не уништимо њихов дијалектички однос ? Да бисмо ово постигли, морамо да пронађемо изгубљену свест ране Цркве, свест која је везана за важност евхаристије у еклесиологији.

Поновни проналазак ове свести која се изгубила на мучевним путевима средњевековног сколастицизма и “бабилонског ропства” модерног Православља, претпоставља да прво морамо да прекинемо са схватањем евхаристије као једне од Светих Тајни међу многима, која је објективно дело, или “ врста благодати”, “кориштена” или “свршавана” од стране Цркве. Древно схватање евхаристије – заједничко у својим општим принципима све до дванаестог века и на Истоку и на Западу – било је битно другачије. Провођење евхаристије у древној Цркви било је пре свега окупљање Божјег народа ( επι το αυτο ), што је истовремено и представљање и остварење Цркве. Светковање у недељу – дан есхате – као и целокупан литургијски садржај, сведоче да за време евхаристије, Црква се није само подсећала на један историјски догађај – Тајну Вечеру и земаљски Христов живот, укључујући и распеће и васкрсење – него је постизавала и проводила и есхатолошко дело. Управо је евхаристија била та кроз коју је Црква испољавала своју есхатолошку природу и саживљавала се са животом самог Светог Тројства. Другим речима, реализовала човеково истинско биће као слику самог Божјег бића. Сви основни елементи који су сачињавали њено историјско постојање и структуру, морали су неизбежно да прођу кроз евхаристијску заједницу како би се “ потврдили” (како рече Св. Игњатије Антиохијски) или да би били “ важећи”, тј. “канонизовани” (према модерној терминологији канонских правила), и тако постали еклесиолошка истина. Ни једно рукоположење на основна или структурална места Цркве није могло да се обави изван евхаристијске заједнице. Управо на том месту, у присуству Божјег народа, на догађају слободног заједничарења, Свети Дух је делио дарове “успостављајући целокуну структуру Цркве”. Тако да евхаристија није представљала дело већ постојеће Цркве, него је то био догађај који је конституисао биће Цркве, омогућавајући Цркви да постоји. Евхаристија је конституисала Црквено биће.

Евхаристија је имала јединствену привилегију да обједини у целости, на бази јединственог искуства, дела Христа и Духа Светога. Она је представљала есхатолошко виђење кроз историјску реалност, комбинујући у Црквеном животу институционално са каризматским елементима. Једино у евхаристији се дијалектички однос између Бога и света, есхате и историје, сачувао без стварања опасних подвајања и поларизација. А то је било могуће због следећег:

a) Евхаристија представља историјски облик Божије икономије, све што је “пренесено ” кроз живот, распеће и васкрсење Господа Исуса Христоса, као и кроз “облик ” хлеба и вина, “структуре” која је непромењена још од Тајне Вечере. Евхаристија остварује историјску везу и континуитет Цркве са првим апостолским заједницама и историјском Црквом. Укратко, представља све оно што је основано и пренешено. Евхаристија је тиме потврда историје, освећење времена, представљајући Цркву као историјску реалност, као институцију.

б) Евхаристија која се заснива искључиво на историји, и представља Цркву само као “ институцију”, није истинска евхаристија. Можемо рећи, парафразирајући библијску реченицу, да “историја доноси погибао, док је Дух тај који даје живот”. Епиклеза и присуство Духа Светога значи да биће Цркве у евхаристији није засновано само на својој историјској и институционалној основи, него да проширује историју и време све до бесконачних димензија есхате, и то је оно у чему се огледа утицај Духа Светога. Евхаристијска заједница чини Цркву есхатолошком. Она је ослобађа од обичности природних и историјских догађаја, од ограничења која су резултат индивидуализма уметнутог у наше природно биолошко постојање. Она јој даје укус вечног живота као љубави у заједнице, као слике бића Божјег. Евхаристија као посебан облик и израз Црквеног живота, незамислива је без сабирања целе Цркве на једном месту, без догађаја заједничарења. Самим тим, она не представља Цркву само као нешто што је основано, историјски дато, него и као нешто што је изграђено, непрестано потврђивано кроз догађаје слободног окупљања – праслике божанског живота и Царства које треба доћи. У еклесиологији, подела између “институције ” и “ догађаја” је превазиђена захваљујући исправном разумевању евхаристије. Христос и историја дају Цркви њено биће, које постаје истинско биће сваки пут када Свети Дух изгради евхаристијску заједницу као Цркву. На тај начин евхаристија није “Света Тајна” , нешто што је упоредо са божанским светом, него је то есхатолигизација историјског света, глас историјског Христоса, глас Светог Писма који долази на нас, не само као “ доктрина” из историје, него и као живот и биће кроз есхату. То није “Света Тајна” која се завршава на речи, него је реч која постаје тело, васкрснуто Тело Бога Логоса.

+++

Све од оца Николаса Афанасијева, модерног Православног теолога, који је објавио своју добро познату тезу, многи Западни теолози препознају Православље на основу “евхаристијске еклесиологије”. Међутим, читалац који студиозно проучи те текстове и постави их у светлост историје теологије, засигурно ће пронаћи неке основне разлике. Битно је да се разуме у којим доменима се жели ићи даље него што је отишао Афанасијев, са удаљавењем сопственог мишљења од њега, без умањивања и подцењивања доприноса тог руског теолога и оних који су га верно следили.

Претходне стране ове књиге су јасно показале жељу аутора да нагласи, колико је то год могуће, хоризонт еклесиологије, као би се схватио однос теологије Цркве са својим философским и онтолошким узроцима као и са остатком теологије. Јасно је да тај задатак, да би се правилно извео, мора да буде заснован на синтези уместо да буде колекција студија као што је то овде случај. У прва два поглавља, напори аутора усмерени на проналажење и приказивање Тајни Цркве, са нагласком на евхаристију, њено извођење и изражавање, су дубоко везани са целокупности теологије и њених животних узрока. Ова тврдња је битна како би се ова студија јасно одвојила од евхаристијске еклесиологије која је заснована на принципу прослављања једне Свете Тајне. То је битно и због тога што је често мишљење Западних Хришћана, као и неких Православних, у вези евхаристијске еклесиологије, да је Православна еклесиологија само осликавање Тајни Цркве на сакраменталне категорије, односно, сакраментализација теологије. Такав утисак се неминовно појављује уколико не идемо даље од онога што је евхаристијска еклесиологија до сада рекла, уколико не покушамо да проширимо наше теолошке и философске видике.

Евхаристијска еклесиологија коју је развио отац Афанасијев и његови следбеници поставља озбиљне проблеме, и због тога је потребно да се изврше исправке. Начело: “где год је евхаристија, ту је и Црква”, на коме је та еклесиологија изграђена, води ка две основне грешке које отац Афанасијев није избегао, као и они који су га следили.

Прва грешка се састоји у схватању парохије, у којој се евхаристија свршава, као целовитости саборне Цркве. Неколико следбеника Афанасијева су дошли до овог закључка не схватајући да тиме заправо постављају у питање цеокупну структуру Цркве. Разлог је у следећем: уколико помесна Црква представља само једну евхаристијску парохијску заједницу, као што је то морао бити случај у примитивној Цркви, онда је могуће говорити о целокупној саборној Цркви, јер су испуњени сви услови саборности: окупљање свих чланова Цркве на једном месту (превазилазећи било коју врсту подела: природних, социјалних, културних, итд.) у присуству свих свештених лица, укључујући скуп презвитера са епископом као председавајућим. Међутим, када евхаристијска заједница не задовољава ове захтеве, како је можемо звати комплетном саборном Црквом ? Парохија која се формирала у току историје, не укључује све верне једног места, нити све презвитере на челу са епископом. Упркос чињеници да се евхаристија тамо проводи, парохија није комплетна саборна Црква. Да ли то значи да начело “где год је евхаристија, ту је и Црква” више не важи ? Нити случајно, него захтева ново тумачење како би се исправно схватио однос између парохије и епископије, евхаристије и Цркве.

Други велики проблем у “евхаристијској еклесиологији ” оца Афанасијева је у вези односа између помесне Цркве и васељенске Цркве. Евхаристијска заједница замишљена у парохијском, па чак и епископском облику је ипак локалног типа. Начело “где год је евхаристија, ту је и Црква ” производи опасан закључак да би свака помесна Црква могла, независно од осталих помесних Цркава, да буде “једна света, саборна и апостолска Црква”. Самим тим се намеће потреба за посебном пажњом, како би се креативним теолошким радом очувала неопходна равнотежа између “ помесне Цркве” и “васељенске Цркве” . Римокатоличка еклесиологија пре Другог Ватиканског Сабора (који је нагласио важност помесне Цркве) је поистовећивала “ саборну Цркву” са “васељенском Црквом” (процес који је на Западу почео још у време Св. Августина Блаженог), сматрајући помесну Цркву као “ део” Цркве. Овакав приступ је почео полако да слаби код неких Римокатоличких теолога, али је и даље отворено питање. Са друге стране, у неким протестанским црквама, помесна Црква (чије значење није увек јасно) задржава приоритет и исцрпљује скоро комплетан концепт Цркве. Неколико Православних теолога, верних доктринама евхаристијске еклесиологије Афанасијева, је имало сличну тенденцију да се приоритет додели помесној Цркви. Остали су, насупрот томе, следили Римокатоличку еклесиологију од пре Другог Ватиканског Сабора, одбијајући саборност помесне Цркве и евхаристијске еклесиологије, коју сматрају одговорном за неприхватљив “локализам ” у еклесиологији.

Јасно је да морамо да се усмеримо према трећем решењу, које ће да уведе евхаристијску еклесиологију, али без опасности и ризика “локализације” . У томе ће да нас води сама евхаристија, јер у својој природи, одражава истовремено обе Тајне Цркве, и “ помесност” и “васељеност”. То је смер у коме ова студија жели да упути читаоца.