Да је случајно, није!
С’ овим топлим данима дошли су и празници које дочекујемо у нашим храмовима, а на њих се надовезују и народна весеља, у нашем народу познати као зборови. Све би то било лијепо и добро да су та народна окупљања оно што би требали и представљати: окупљање у храм уз молитву, паљење свијећа за покој душа наших претходника и за здравље нас и потомака, па онда под шатор, окрепљење, радост уз пјесму и уз ту исту радост одлазак нашим огњиштима...
Не знам како и шта да учиним, али ево сад дижем свој глас и апелујем на све, јер још увијек није крај окупљањима ове године. Аман људи! Зар треба да се убијамо и зарад чега?
Годинама гледам "свој" у Доњем Будачком збор, скуп лоше организације, да не будем груб још горе музике, коју помало и намјерно сервирају и музичари осјетивши носталгију у души и вишак еура у џепу, код појединих, запостављајући ону старину, ђеда и бабу који су са предратним комшијама који су дошли у свој завичај успјели да се пребаце на збор, одвојивши оно мало сиротиње од уста, што већ раније нису послали својима најмилијима у свијету, за ладну пиву и зеру меса из котловине, тек да се рече да су у збору били. За њих често музике и нема, јер старе нико не наручује, а они нове не знају.
Посматраш са стране све те људе, поједине никад у животу видио нисам, неке можда повремено, ал не знам гђе, како прилазећи путем у цркву нису ни погледали, камоли ушли, прекрстили се запалили свијећу, него одмах под шатор...
Док су шатори били око цркве, морали смо годинама штитити фасаду од гашења цигарета о њу, до дизања и наслањања ногу на зид цркве, о томе да људи без обзира били мушкарци или жене не презају гђе ће прије обавити физиолошке потребе, често то чинећи тамо гђе томе мјесто није, и свуда само не у објектима који су за ту прилику допремљени, управо да се око манастира не врши нужда ко куда стигне. На крају, ти исти тоалети оду чишћи за разлику од манастирске порте у којој данима наиђемо на неку флашицу пива, сока и других пића која вјероватно као и код своје куће, након испијања бацимо у црквено двориште.
Жалосно и трагично су још и благе ријечи којима се може описати на шта смо свели наша окупљања тј. зборове и како славимо свете, светитеље и празнике, који се тај дан прослављају.
Трпио бих ја то и даље, но међутим дубоко потрешен синоћним трагичним догађајем у Примишљу, а неријетко се слични нереди дешавају и на другим мјестима, а сјетимо се и када је исто тако прије пар година настрадао (убијен) човјек у Тушиловићу и то исто на празник Светог Илије, осуђујем овакво понашање, овакво зборовање!
Они који ме познају, знају да би најрадије таква окупљања или боље рећи неприкладне дернеке најрадије забранио и знам да би ме тада осудили, они који ме и не познају, уз ријечи негодовања: “ма да видим који ће "поп" мени збор укинути...”Кад нема вјере и суштине, зборови ће се сами укинути, а да не кажем због оваквих догађаја ће их "други" укинути.
Дозовимо се памети, поштујмо мјеста гђе се налазимо јер је оно свето, оно нас је одржало и одржава нас, мјењајмо се док је вријеме, јер мислим да је доста хљеба и игара, чак превише и да ништа није случајно!
Богатимо се Богом, остало ће нам се само додати. Оплеменимо себе кроз празнике, да нам се традиција и радост не би одузимали несавјесним понашањем.
о. Наум, архимандрит
