Бесједа у недјељу 22. по Духовима (Лк. зач. 83; 16, 19–31)
Драга браћо и сестре,
Страшна је тајна коју нам Господ открива у причи о богаташу и Лазару (Лк 16, 19–31). Ова јеванђељска повијест не говори само о друштвеној неправди, нити је ово једноставна прича о томе како ће сиромашни отићи у рај, а богати у пакао. Ово је хируршки прецизан приказ духовног сљепила савременог човјека и једне застрашујуће истине: пакао не почиње након смрти – пакао се гради за живота, циглу по циглу, у потпуном миру и благостању.
Погледајмо лик богаташа.
Јеванђеље га не описује као убицу, разбојника или прељубника. Он није чинио
никакво видљиво зло. Он је једноставно живио свој живот: облачио се у
скупоцјену одјећу и свакога дана се раскошно веселио. Његов гријех није у ономе
што је учинио, него у ономе што није учинио. Његов гријех је потпуно одсуство
другог бића из његовог свијета.
Испред његових врата
лежао је сиромах Лазар, пун рана, гладан и напуштен. Богаташ је свакога дана
пролазио поред њега. Лазар за њега није био непријатељ; он за њега није
представљао ништа. Био је невидљив, попут дијела пејзажа или кућног прага.
Богаташева савјест била је потпуно мирна. Он је вјероватно сматрао да никога не
дира, да ни од кога ништа није украо и да има право да ужива у ономе што је
његово.
Управо у тој умирености
савјести лежи највећа опасност за савременог човјека. Највећи тријумф злобе у
нама није када чинимо свјесни гријех због којег нас касније пече савјест.
Највећи пакао настаје онда када постанемо потпуно равнодушни, када у себи развијемо
способност да изолујемо туђу патњу како нам она не би покварила угодност
данашњег дана. Савремени човјек развио је читаве системе самоодбране: када
видимо патњу, скрећемо поглед, мијењамо канал, затварамо прозор аутомобила или
се тјешимо мишљу: „Свако је сам крив за своју судбину.“ Постали смо побожни и
уредни грађани који пролазе поред Лазара савршено мирне душе.
А онда долази смрт. Смрт
у овом Јеванђељу не мијења природу ствари, она их само преводи у вјечност
онаквима какве јесу. Богаташ се буди у паклу и – погледајте парадокс – он и
даље види Лазара као објекат! Он се не обраћа Лазару, него Аврааму, и тражи да
Авраам пошаље Лазара да умочи прст у воду и расхлади му језик.
Чак и у паклу богаташ у
Лазару види слугу, некога ко треба да задовољи његову потребу. Његов егоизам
није се умањио; пакао је заправо његово сопствено срце које је остало
неспособно да воли. Пакао није огањ који је Бог запалио да би некога мучио.
Пакао је немогућност изласка из самога себе.
Авраамов одговор је
најстрашнији дио овог текста: „Између нас и вас утврђена је велика бездна...“
(Лк 16, 26). Одакле та бездна? Да ли ју је Бог ископао у тренутку суђења? Не! Ту бездну богаташ је копао читавог
живота. Сваки пут када је прошао поред Лазара и окренуо главу, бездна је
постајала дубља. Сваки пут када је изабрао сопствени мир науштрб туђе невоље,
он је ширио тај јаз. Након смрти та бездна је само постала видљива и
непрелазна.
Када схвати да је за њега
касно, богаташ моли Авраама да пошаље Лазара на земљу како би опоменуо његову
браћу, мислећи да ће их чудо васкрсења тргнути из духовног сна. Авраам му
одговара суровом истином: „Ако не слушају Мојсија и пророке, ако њих не
слушају, неће повјеровати ни ономе који васкрсне из мртвих“ (Лк 16, 31).
Драга браћо и сестре, ово
је шамар нашој потреби за сензацијама и чудима. Ми често мислимо: „Ех, када би
се десило неко велико чудо, када бих видио знак са неба, промијенио бих свој
живот.“ Христос нам поручује: нећеш. Савремени човјек стоји пред највећим чудом
– пред Самим Васкрслим Христом, пред Светом Литургијом, пред Живим Богом који
нам се даје у Причешћу – па ипак излази из храма и наставља да живи исто као
прије. Ако срце нема милости за човјека поред себе, оно остаје слијепо и пред
васкрсењем мртвих.
Ово данашње јеванђеље нас не позива на
то да се одрекнемо свега и одемо у крајност. Она нас позива на духовно буђење
из коме равнодушности.
Погледајмо око себе. Ко
је Лазар испред наших врата данас? Лазар није само онај који тражи новац. Лазар
је усамљени комшија
чије име не знамо. Лазар је члан наше породице којег нико не слуша. Лазар је
човјек на послу којег сви избјегавају. Лазар је свако биће чије присуство
захтијева да изађемо из своје тврђаве комфора и покажемо мало истинске,
непатворене љубави.
Не дозволимо себи луксуз
мирне савјести која се храни само спољашњим правилима и редовним доласцима у
цркву. Јер, ако Христа не препознамо у оном јадном и напуштеном човјеку на
нашем кућном прагу, узалуд ћемо Га тражити на небесима. Преоравајмо бездну
милосрђем док још има времена, док су врата живота отворена, да не бисмо у
вјечности остали заробљени у тамници сопственог себичног бића.
Амин.
о. Наум, архимандрит
