Бесједа на празник Воздвижења Часног Крста (Jн. зач. 60. (19, 6-11; 13-20, 25-28, 30-35).
Драга браћо и сестре,
Данас, на празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег, стојимо пред тајном која надилази људски разум. Данас се суочавамо са дрветом које је некада било символ срамоте, проклетства и најстрашније казне, а које је Христовом крвљу постало символ побједе, спасења и вјечнога живота.
Данашње Јеванђеље по Јовану води нас на Голготу,
на мјесто страшнога суда, гдје чујемо повике заслијепљене масе: „Узми, узми,
распни га!“ (Јн. 19, 6). Гледамо Праведника, истинитог Бога и истинитог
Човјека, како стоји пред земаљским судијама, пред Пилатом који слабачки пере
руке, и пред првосвештеницима који из зависти траже Његову смрт.
У тим драматичним тренуцима, Јеванђелист Јован
нам не приказује Христа као немоћну жртву судбине, већ као Цара Славе који
драговољно иде у смрт из љубави према човјеку. Јеванђеље каже: „И носећи крст
свој изиђе на мјесто које се зове Костурница, а јеврејски Голгота“ (Јн. 19,
17). Господ сам носи оруђе свога погубљења. Он грли то дрво, јер зна да на њега
не прибија себе, него гријехе читавога човјечанства.
Када је уздигнут на Крст, Пилат је поставио
натпис на три језика: „Исус Назарећанин, Цар јудејски“ (Јн. 19, 19). Иако
написано са намјером ироније, то је била дубока пророчка истина. Крст је
Христов престол.
Управо са Крста, раширених руку, Господ грли цијели свијет. Његов царски закон
није закон мача и силе, него закон жртве и потпуног даривања.
Браћо и сестре, свети Јован нас у јеванђељском
читању води до самог краја, до тренутка када војник копљем пробада Христова ребра, из којих одмах истичу крв
и вода (Јн. 19, 34). Та крв и вода су извор светих тајни Цркве – Крштења и
Причешћа. Крст више није суво дрво смрти; он је постао Животворно дрво које је
процвјетало новим животом за све нас.
Сваки човјек носи свој лични крст – болести,
туге, неправде или унутрашње борбе. Често смо у искушењу да бјежимо од крста,
да гунђамо или да, попут оних под Голготом, тражимо кривце у другима. Али
данашњи нас празник учи нечему другом: примити свој крст са вјером и повјерењем
у Бога значи претворити патњу у побједу. Када свој крст сјединимо са Христовим
Крстом, он престаје бити неподношљив терет и постаје пут према васкрсењу.
Зато данас, док се клањамо Часном Крсту и постимо
у знак саосјећања са Христовим страдањем, обновимо своју вјеру. Нека знак крста
не буде само обична навика на нашим уснама и прсима, него печат на нашим
срцима. Љубимо једни друге оном љубављу којом је Христос нас љубио на Голготи.
Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Свето Васкрсење Твоје
славимо!
Амин.
