Бесједа у недјељу 21. по Духовима (Лк. зач. 35; 8, 5–15)
Драга браћо и сестре,
Лако је слушати данашње Јеванђеље и у лошим врстама тла препознати оне људе који су изван Цркве, оне који не вјерују или оне који су залутали у свјетовним пороцима. Међутим, ова прича је много опаснија него што нам се чини на први поглед. Сва три мјеста на којима сјеме пропада – и гажење крај пута, и плитки камен, и трње које га гуши – заправо се налазе у нама, унутар ове ограде, унутар наших побожних живота.
Највећа замка за
савременог хришћанина јесте илузија да је он добра земља само зато што физички
стоји у храму и што зна напамет јеванђељске приче.
Погледајмо оно сјеме које
пада крај пута и бива погажено. Шта је пут? Пут је земља која је постала тврда
јер се по њој непрестано гази. У духовном смислу, то је срце које је отврднуло
од рутине и формализма. То смо ми када на Литургију долазимо из пуке навике,
механички, када нам Свете тајне постану обичај, а ријечи молитава само рефлекс
на језику.
Ми смо изгазили сопствено
срце својом побожношћу и сигурношћу у сопствену исправност. Када ријеч Божија
падне на тако утабану душу, она не може ни да загребе њену површину. Ђаво је не
мора отимати силом; он је само покупи као птица, јер ми сами нисмо преорали и
преиспитали своју унутрашњост покајањем. Постали смо неосјетљиви на туђу патњу
управо зато што смо убјеђени да смо „исправни“.
Оно сјеме које пада на
камен открива још једну нашу скривену ману: духовни егоизам. То је стање у
којем у вјери тражимо само пријатна осјећања, лијепо појање, мир и утјеху за
себе, а нисмо спремни на жртву. Хришћанство савременог човјека често траје само
док је све по његовој вољи.
Чим се појави први укор
од стране духовника, чим неко у цркви сједне на „наше“ мјесто или чим нам Бог
не испуни молитву онако како смо ми замислили – клица вене. Камен испод танког
слоја наше побожности јесте наш непромијењени карактер, наша сујета коју не
дозвољавамо никоме да дотакне. Желимо Христа без Крста, васкрсење без страдања.
И на крају – трње. Оно не
расте само на њивама оних који Бога не познају. Наше унутрашње трње чине наше
скривене амбиције, ситне људске сујете и међусобна оговарања унутар саме
заједнице. Колико пута дозволимо да ријеч Божију, коју чујемо на Литургији,
угушимо већ на изласку из храма, коментаришући ко је како изгледао, ко је шта
урадио и ко се како понашао? То су ти ситни коровски гријеси који изгледају
безазлено, али на крају потпуно угуше плод Духа Светога у нама.
Браћо и сестре, бити
добра земља не значи бити безгрешан и без мане. Добра земља је она која је
раскопана, рањена плугом и отворена.
Да би сјеме донијело род,
морамо престати да се штитимо својом спољашњом праведношћу. Морамо дозволити
ријечи Божијој да нас заболи, да нам сруши лажну слику о сопственој доброти.
Света Литургија није представа коју посматрамо, него суд над нашим срцем.
Изађимо данас одавде не
са мишљу да је ово поука за неког другог, него са питањем: гдје је моја земља
данас отврднула? Помолимо се Господу да нам подари снаге да разбијемо камен
своје сујете и ишчупамо коров самољубља, како би оно што је вјечно у нама
коначно донијело истински и непролазни род.
Амин.
о. Наум, архимандрит
