Бесједа у недјељу 20. по Духовима (Лк. зач. 30; 7, 11–16)
Драга браћо и сестре,
Данашње свето Јеванђеље нас води пред врата града Наина, гдје се одиграва један од најпотреснијих сусрета у историји човјечанства. С једне стране, из града излази поворка смрти и туге: носе мртвог младића, сина јединца једне јадне жене која је већ удовица. Она је изгубила све – и мужа и своју будућност, своју једину утјеху. Са друге стране, граду прилази поворка Живота и радости: Исус Христос, Његови ученици и много народа.
У том тренутку, Спаситељ чини нешто нечувено за
тадашње законе. Он не заобилази тугу. Свето Јеванђеље каже: „И видјевши је
Господ сажали се на њу и рече јој: Не плачи!“ (Лк. 7, 13). Христос прилази,
дотиче се носила, зауставља поворку смрти и заповиједа: „Момче, теби говорим,
устани!“ (Лк. 7, 14). И мртвац сједе, проговори, а Господ га врати његовој мајци.
Браћо и сестре, ова прича је страховита дијагноза
стања савременог човјека. Наш модерни свијет је постао налик том граду Наину.
Свакога дана око нас пролазе безбројне „поворке смрти“, али не увијек физичке,
већ духовне.
Погледајмо човјека данашњице. Колико је око нас живих
људи који су заправо духовно мртви? Људи који су обамрли од материјализма, који
су пресахнули у својим осјећањима, чија су срца хладна и камена. Савремени
човјек грца у усамљености, анксиозности и депресији. Живи без циља и смисла,
затворен у свој егоизам. И оно што је најстрашније – ми пролазимо поред тих
људи сваки дан, гледамо њихову патњу, гледамо породице које се распадају, и
остајемо равнодушни. Савремено друштво нас учи: „Гледај своја посла, не мијешај
се, нек свако носи свој крст.“ Постали смо нијеми посматрачи туђих трагедија.
Овдје лежи и опомена за све нас као родитеље. Данас се
чини све да се дјеци обезбиједи лагодан материјални живот. Родитељи трче, раде
по два посла, труде се да дјеци пруже све што модерни свијет нуди. И док их
хранимо земаљским стварима, често не примјећујемо како наша дјеца полако
духовно умиру пред нашим очима.
Сахрањујемо их у виртуелне свјетове, допуштамо да их
улица, друштвене мреже и сурови закони модерног тржишта обликују. Када као
старији и као родитељи престанемо дјецу да доводимо у храм, када престанемо да
их учимо молитви, покајању и хришћанској љубави, ми заправо постајемо дио оне
поворке која износи мртваца из Наина. Ми постајемо они који нијемо посматрају
како се једна млада душа гаси и губи везу са Источником Живота.
Али данашње Јеванђеље нам не доноси очај, него наду.
Исус Христос је исти и јуче, и данас, и у вијекове. Он и данас стоји на излазу
из наших личних паклова и трагедија. И данас, када види савременог човјека како
плаче над својим промашеним животом, над својом празнином или над изгубљеним
браком, Господ каже: „Не плачи!“
Он је једини који има власт да заустави ланац гријеха,
порока и очаја у коме се налазимо. Црква и Света Литургија су мјесто гдје
Христос непрестано дотиче наша мртва носила. Света Тајна Причешћа је Лијек
бесмртности који нас буди из духовне коме.
Драга браћо и сестре, не дозволимо да савремени свијет
од нас направи духовне лешеве који само механички ходају кроз живот. Тргнимо
се. Ослободимо се равнодушности према туђој патњи. Када видимо човјека који
страда, будимо Христов продужетак на земљи – приђимо, помозимо, утјешимо.
А ви, родитељи, не дајте да вам дјеца буду само
физички сита, а духовно мртва. Доведите их пред Лице Живога Бога, да и њима
Господ каже: „Устани!“ Да се избрише сваки страх, а усели радост и слављење
Бога, Коме са Оцем и Светим Духом приличи свака слава, част и поклоњење, сада и
увијек и у вијекове вијекова.
Амин.
о. Наум, архимандрит
