Бесједа у недјељу 19. по Духовима (Лк. зач. 26; 6, 31–36)
Драга браћо и сестре,
Ријечи данашњег светог Јеванђеља нису само поука – оне су духовни земљотрес. Господ Исус Христос нам поставља правило које из коријена мијења све људске односе: „И како хоћете да вама чине људи, чините и ви њима тако.“ (Лк. 6, 31). А онда иде још даље и тражи нешто што се тадашњем, али и овом нашем данашњем свијету чини потпуно лудим: „Љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему...“ (Лк. 6, 35).
Христос овдје руши логику „око за око, зуб за
зуб“. Он нам поручује: ако волите само оне који вас воле, и ако чините добро
само онима који су према вама добри, по чему сте ви хришћани? То раде и
грешници. То ради читав свијет. Хришћанство почиње тамо гдје чинимо корак више
– гдје на мржњу одговарамо љубављу, а на увреду праштањем.
Ова поука је страховито важна за нашу омладину.
Данас млади живе у суровом свијету који их кроз друштвене мреже и улична
правила учи свему, само не овоме Јеванђељу. Вршњаци их уче: „Врати му истом
мјером“, „Покажи зубе“, „Ако те неко повриједи, понизи га пред свима, блокирај
га, освети му се“. Све се врти око поноса, сујете и тога ко ће испасти „јачи“.
Из тог страха да не испадну слаби или исмијани
међу вршњацима, наши млади често развију отпор према Цркви. Храм им се чини као
мјесто које проповиједа слабост. Размишљају: „Шта ћу ја тамо? Тамо се тражи да
праштам, да будем понизан, а моје друштво ме учи да прегазим сваког ко ми стане
на пут.“ Из тог чудног осјећаја да се јеванђељска истина не уклапа у њихов
модерни живот, они бирају да остану изван храма, закопавајући оно најљепше у
себи – способност да воле чисто и без интереса.
А гдје смо ту ми, драги родитељи? Како ми
реагујемо када нам се дијете пожали на неправду у школи или друштву? Нажалост,
умјесто да их учимо Христу, ми их често подржавамо у себичности.
Колико пута родитељ каже свом дјетету: „Немој ти
да испадаш будала“, „Ако те удари, удари и ти њега двоструко јаче“, „Гледај
само себе, пусти друге, данас никоме не треба вјеровати“. Када тако разговарамо
са својом дјецом, ми директно газимо данашње Јеванђеље! Ми их учимо закону
џунгле, а не закону Царства Небеског. Оправдавамо њихов недолазак у цркву,
правдајући то умором или обавезама, а заправо их остављамо без духовног оклопа,
препуштене суровости овог свијета. На крају се чудимо зашто су нам дјеца
анксиозна, празна и немилосрдна једна према другима.
Драги моји, хришћанство није слабост. Опростити
ономе ко те повриједио, не узвратити увреду на друштвеним мрежама, помоћи ономе
ко ти је окренуо леђа – за то је потребна лавовска храброст! То је истинска
снага. Лако је мрзити, то може свако! Али љубити непријатеље, то могу само они
који су спознали живога Бога.
Не бојте се доћи у храм Божији. Овдје не учимо
како да будемо отирач за туђе ноге, него како да будемо слободни од туђе злобе.
Када сједнете код ногу Христових, Он вам даје снагу да вас туђа мржња не
затрује.
Драги моји, не правите од своје дјеце вукове који
ће сутра и вас уједати. Учите их милосрђу, будите им примјер, доведите их у дом
Оца Небеског. Само тако ће ова наша омладина пронаћи прави пут, истински мир и
радост коју им овај сурови свијет никада не може дати ни одузети.
Амин.
о. Наум, архимандрит
