Бесједа у недељу 16. по Духовима (МТ, зач. 105; 25, 14-30)

 

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин

Драга браћо и сестре,

Данас пред собом имамо једну од најпознатијих, али уједно и најизазовнијих Христових прича – Причу о талантима. Често када чујемо ријеч "талант", одмах помислимо на модерне таленте: пјевање, сликање, спорт или високу интелигенцију. Но, у Христово вријеме, талант је био огромна новчана вриједност. Један талант износио је око 6.000 драхми (динара), а једна драхма (динар) била је дневница радника. То значи да је онај слуга који је добио само један талант, заправо у рукама имао протувриједност од готово 20 година непрекидног рада!

Зашто то кажем и шта нам то говори на самом почетку? Говори нам да Бог никоме не даје мало. Бог никога од нас није створио празних руку. Свако је од нас примио неизмјерно богатство – живот, вјеру, вријеме, породицу, здравље, али и јединствене способности да љубимо, опраштамо, тјешимо и градимо бољи свијет.

Способности и дарови нису наша заслуга, него повјерење! Примијетимо кључан детаљ: господар даје таланте "свакоме по његовој способности". Бог нас познаје. Он не тражи од нас оно што не можемо дати, али тражи да уложимо све оно што можемо.

Прва двојица слугу у причи не оклијевају. Они не питају зашто је неко добио више, а неко мање. Они не губе вријеме на успоређивање с другима. Они препознају повјерење које им је господар указао, одмах одлазе, тргују и удвостручују добивено. За Бога, успјех се не мјери тиме колико смо у очима свијета постигли, него јесмо ли дали свој максимум с оним што нам је повјерено. Зато обојица, и онај с десет и онај с четири таланта, добивају потпуно исту награду и исте ријечи: "Добро, слуго добри и вјерни! Уђи у радост господара свога!"

А онда долазимо до трећега слуге. Његов проблем није био у томе што је имао само један талант. Његов проблем био је у његову срцу. Он одлази и закопава свој талант у земљу.

Зашто је то учинио? Он сам то признаје господару: "Побојах се..." Страх је најгори непријатељ људскога живота и вјере. Страх нас парализира. Када живимо у страху, видимо Бога као строгог судију који једва чека нашу погрешку, баш као што је овај слуга видио свог господара као "тврдог човјека".

Због тог страха, овај слуга изабира привидну сигурност. Жели вратити тачно онолико колико је добио, мислећи да је то довољно. Но, у Божјем царству, неутралност је заправо губитак. Хршћанство није вјера очувања, него вјера давања. Бог нас није позвао да свој живот "конзервишемо" и вратимо му га нетакнутог, неупрљаног од живота. Живот се троши, љубав се даје, а вјера расте само онда када се дијели.

Запитајмо се браћо и сестре, колико својих таланата држимо закопанима?

Закопавамо ли своју вјеру унутар четири зида цркве, бојећи се свједочити је на радном мјесту или у друштву?

Закопавамо ли ријеч утјехе или опраштања јер нас је страх да ћемо испасти слаби?

Закопавамо ли своје вријеме пред екранима, умјесто да га дарујемо својој д‌јеци, супружницима или старијем комшији који је усамљен?

Драги моји, господар у причи не кажњава трећега слугу зато што је учинио нешто лоше, него зато што није учинио ништа. У хршћанском животу гријех пропуста често је тежи од гријеха чина. Највећа трагедија живота није промашити циљ трудећи се, него уопште не покушати из страха од неуспјеха.

Господ нас овим текстом позива на духовну одважност. Бог ризикује с нама – Он нам повјерава своје највеће благо, своју љубав и своје Јеванђеље, иако зна да смо слаби и склони падовима. Ако Бог има повјерења у нас, ко смо ми да сумњамо у себе и закопавамо Његове дарове?

Покажимо данас Богу да цијенимо све што нам је дао. Немојмо се успоређивати с другима и завид‌јети им на њихових пет таланата. Погледајмо у своје срце, препознајмо онај дар који нам је данас повјерен – било то стрпљење, осмијех, материјална помоћ или топла ријеч – и уложимо га у људе око себе. Јер једино оно што дарујемо другима, то заиста посједујемо и то се пред Богом множи.

Молимо Господа да из наших срца истјера сваки страх, а усади нам храброст, љубав и вјерност, како бисмо на концу свога земаљског пута и ми могли чути оне најљепше ријечи: Уђи у радост господара свога. Амин!

о. Наум, архимандрит