Бесједа у недељу 15. по Духовима (МТ, зач. 92; 22, 35-46)
Драга браћо и сестре,
Свакога дана доносимо стотине одлука. Бирамо шта ћемо обући, шта ћемо радити, с киме ћемо се сусрести. Но, усред те свакодневне вреве, често се затекнемо пред питањем које су Христу поставили његови савременици: „Шта је најважније? Која је заповијест највећа?“
У свијету препуном правила, закона и
очекивања, лако изгубимо компас. Господ нам не даје дугачак попис дужности и
обавеза. Он све сажима у само једну ријеч: Љубав! Та Господња заповијест није
обичан савјет. Она је мост који спаја небо и земљу, а састоји се од два
нераздвојна дијела.
Први дио нас позива да љубимо Бога свим
срцем, душом и умом. То значи ставити Бога у центар свог живота. Љубити Бога
умом значи размишљати о Њему; љубити Га срцем значи допустити Му да нас
обликује; љубити Га душом значи чезнути за Његовом присутношћу. Бог не тражи од
нас савршенство, него нашу искреност. Тражи вријеме које ћемо Му посветити у
тишини и молитви.
Господ даље одмах наставља: „Друга је
овој слична...“ Немогуће је истински љубити Бога којега не видимо, ако не
љубимо брата и сестру које видимо. Наш ближњи није само неко ко нам је
симпатичан или ко дијели наше мишљење. Ближњи је свако ко нас треба. То је
уморни колега на послу, осамљени комшија, па чак и особа која нас је
повриједила. Љубити ближњега као себе самога значи жељети му исто добро које
желимо и себи.
Љубав о којој Господ говори није
пролазни осјећај или романтични занос. То је одлука. То је спремност да
саслушамо када нам се жури, да опростимо када нас боли и да помогнемо када
немамо користи.
Када навече легнемо у кревет, једино
стварно питање које остаје иза нас јесте: Колико сам љубави данас даровао
свијету? Све остало – наши успјеси, материјална добра и титуле – проћи ће.
Остаје само оно што смо дали из љубави.
Нека нам ова највећа заповијест не буде
само лијеп текст из Јеванђеља, него правило по којем дишемо. Почнимо већ данас,
од малих ствари: с мало више стрпљења у породици, с топлом ријечи пролазнику, с
искреном молитвом за оне који пате.
Амин.
о. Наум, архимандрит
