Кад страх тражи магију, а душа треба Бога
Црква, међутим, не познаје „скидање чини“ у магијском смислу. Она не дјелује кроз тајне формуле, нити кроз некакву духовну технику која тренутно уклања све невоље. Помоћ коју Црква нуди човјеку јесте пут покајања, молитве, поста, исповијести и причешћа. То је пут постепеног духовног оздрављења, у којем се човјек обраћа Богу и мијења свој живот. Свештеник није чаробњак нити исцјелитељ по сопственој сили; он је служитељ Божији који се моли за људе и упућује их на истински духовни живот.
Нажалост, многи људи у својој невољи одлазе код разних „скидача чини“, „видовњака“, „бајалица“ и других који тврде да имају посебну моћ. Такви људи често искориштавају туђи страх и несрећу. Умјесто да помогну, они још више уносе немир у душе оних који им долазе. Говоре им да су под страшним утицајем, траже новац и стварају зависност од својих „услуга“. На тај начин многе породице бивају духовно и материјално оштећене, а људи постају још уплашенији и несрећнији.
Осим што је обмана, одлазак код таквих људи представља и духовну опасност. Човјек који тражи помоћ у магијским праксама удаљава се од повјерења у Бога и улази у свијет сујевјерја и духовне заблуде. Умјесто мира и утјехе, често добија још већи страх и немир.
Зато је важно подсјетити да истинска помоћ долази кроз вјеру, молитву и живот у заједници Цркве. Пут исцјељења није тренутни магијски чин, већ постепени процес у којем човјек учи да се ослања на Бога, да очисти своје срце и да у вјери пронађе мир. Само на том путу могу се наћи истинска утјеха и духовно оздрављење.
У прилог горе реченог би желио додати и краће опитно размишљање старца Пајсија Светогорца и умнијег и свакако светијег човјека, но што сам ја недостојни и грешни.
– Да би магија успела, човек треба ђаволу да да повода. Треба, значи, да му да озбиљан разлог и да није заштићен покајањем и исповешћу. Чак и лопатама да бацају магије на онога ко се редовно исповеда, оне се не примају, не успевају. Јер када се човек исповеда и има чисто срце, не могу магови да делују заједно са ђаволом и не могу да му нашкоде.
Једном је у колибу дошао неки средовечни човек, са таквим изгледом… Чим сам га, још из далека, видео, било ми је јасно да је под утицајем демона. „Дошао сам да ми помогнеш“, рече ми, „помоли се за мене јер већ има година дана како трпим ужасне главобоље, а лекари ништа не могу да нађу“ „Имаш демона“, кажем ја њему, „зато што си ђаволу дао повод да те напада.“ „Нисам ништа учинио“, каже он. „Ниси учинио ништа?“ – кажем му. „А зар ниси изневерио једну девојку? Е, она је отишла и бацила чини на тебе. Иди и затражи опроштај од те девојке, после тога се исповеди, а ја ћу да ти очитам молитве за изагнање демона, па ћеш поново бити здрав. Ако ти ниси схватио свој грех и ниси се покајао, сви духовници на свету да се окупе и да се помоле, демон неће отићи.“ Када дођу такви људи, са таквим ставом, разговарам са њима сасвим отворено. Њих треба продрмати да би дошли себи.
Један други ми је рекао да његова жена има демона. Непрестано прави невоље по кући. Устаје ноћу, буди их, прави по кући дармар. „Да ли се ти исповедаш?“ Питам га. „Не“, каже он. „Вероватно сте ђаволу дали повода“, кажем, „то се не дешава из чиста мира.“ Напослетку смо открили да је био код једног хоџе који му је дао нешто да попрска по кући за срећу, како би му посао ишао боље, а он томе није придавао никакав значај. Тако се ђаво уселио у његову кућу.
о. Наум, архимандрит
