Једна седмица јединства, остатак године, тишинa

Молитвене осмине за јединство хришћана често се представљају као племенита иницијатива и доказ жеље за саборношћу свих који исповиједају Христа. Током тих дана организују се заједничке молитве, сусрети и поруке о братству, разумијевању и превазилажењу подјела. На први поглед све изгледа узвишено: говори се о љубави, дијалогу и потреби да хришћани буду „једно“.

Међутим, многима је тешко да не примјете извјесну противрјечност. Тај велики нагласак на јединству појављује се углавном само у оквиру те једне седмице у години. Тада се улаже много труда да се окупе „сви“ хришћани, да се покаже спремност на дијалог и заједништво. Али већ након тих дана, тај исти дух се ријетко може видјети у стварном животу цркаве и заједница. Посебно у срединама гдје су римокатолици у великој већини, ријетко се осјети стварна потреба за заједничким свједочењем са другима или за равноправним односимa.

Због тога многи стичу утисак да је такав екуменизам више спољашња слика него дубока стварност. Као да се једном годишње направи позорница на којој се показује привид јединства, док остатак године односи остају исти као и прије. У том смислу, за неке је то више симболичан гест или лијепо упакована порука него искрена тежња ка истинском сабрању свих хришћана.

Постоји и сумња да иза таквог приступа може стајати и скривена намјера. Када се стално наглашава „јединство“, али се истовремено подразумјева да је једна страна мјерило исправности, онда се природно поставља питање да ли је циљ заиста равноправан сусрет или постепено довођење других у оквир једне традиције. У том случају екуменизам може изгледати као суптилан мисионарски покушај – да се под плаштом дијалога и заједничке молитве створи утисак како је управо једна црквена структура природни центар и коначни израз хришћанског јединства.

Посебно је занимљива и помало необична улога православних у цијелој причи. Са једне стране, православље наглашава своју вјерност древној традицији и опрез према сваком облику релативизовања истине. Са друге стране, понекад се стиче утисак да поједини представници православља прилично лако улазе у овакве иницијативе, готово као да „лете у загрљај“ са већ спремним осмијехом и пруженим рукама. То код дијела вјерника изазива недоумицу: да ли се тиме заиста гради искрено братство или се несвјесно пристаје на игру у којој су правила већ постављена од стране неког другог.

Све то отвара шира питања о смислу и искрености савременог екуменизма. Ако јединство хришћана треба да буде истинско, онда оно мора да се гради на истини, међусобном поштовању и досљедности током цијеле године, а не само у оквиру једне симболичне седмице. У супротном, молитивене осмине могу изгледати као лијепа слика за јавност – догађај који ствара утисак великог заједништва, док у стварности иза те слике остају иста стара питања, исте подјеле и сумња да се иза свега крије нешто више од саме молитве за јединство.

о. Наум, архимандрит