Епископ Мирон: Туђи посао
Да ли сте, Братија моја, читали предсмртно дјело покојног проте Тадије Костића које носи необичан натпис: „На туђем послу“, и читали одзиве о томе дјелу, све љепши један од другога.
Није ли то дјело пуно значаја, а не мање и одзиви пуни хвале о њему са разних гласних страна?
Покојник је уочио сву незгоду, кад свештеник зађе у странку политичку, која се не може никада унапријед добро прорачунати, а сви они лијепи и повољни одзиви на то покојниково дјело, зар нијесу уједно лијепа опомена свештенику, да се мане туђег посла!
Не видимо ли ми већ и код нас људе, који хоће да затворе врата куће своје пред свештеником својим, као послаником цркве, да унесе у кућу благослов Божји! А поступку томе зар није повод страначка нетрпељивост и загриженост којом се људи срећу и гледају, прогоне и затиру.
Кад су странчари кадри да један другога омаловажавају, оклеветавају и уништавају, то чему се може свештеник надати, када зађе у коло њихово и још ако хоће да буде у колу томе коловођа, или барем, да се и његова чује и послуша.
Посао је свештеника у парохији многостраначан, а о томе и мучан, па кад се дигну у парохији на свештеника његови страначки противници, ко ће онда сачувати цркву, да и она не понесе штету, од разјарених страначких противника, којима је странка њихова нада све друго већа и преча.
Није ли такових странака кадар да гњев свој на свештеника пренесе и на свету матер цркву своју и да у страначком гњеву свом викне: „не треба мени од таквога попа ни водица, ни молитва, не треба исповијед, па ни сама причест!“
Сваки благочестиви Хришћанин у праведном гњеву своме осудиће и саму такову страшну помисао, али та осуда нити ће умањити, а још мање уклонити штету, која се тиме сваљује на цркву, а још више на душу онога, који се на тај начин лишава свију тих благодати цркве своје. И то све да свали свештеник на живу цркву своју и на свештеничку савјест своју, само зато, што му хоће пустити воља његова, да се бави туђим послом!
И зашто да се бави свештеник туђим послом и излаже опасности и себе и цркву своју, када сви знамо, да су страначки програми творевина од кратког времена, коју људи хвале и уздижу данас, само Бог зна како високо, а већ сутра је одбацују, сам Бог зна како далеко од себе. И када сви знамо, да су послови свештенички у парохији, цркви и школи толики, да му не би преостао ни један час, да се бави туђим послом само када би имао свагда на уму, шта му је све стављено у дужност као свештенику и пастиру стада Христова.
Истина, ми живимо данас у времену у коме су људи више мање подијељени у разне странке, према страначким програмима, а и положајима појединих странака, и људи на биралишту изјављују ријечима, а у животу радом својим, којој странци припадају. Али ту изјаву своју треба да исказује сваки и ријечима својим и дјелима тако, да тиме ничим не увриједи страначког противника свог, јер такова борба није достојна човјека, особито хришћанина.
Међутим тога се начела не држе политички странчари. Њима је добро дошло свако средство да политичког противника свога ослабе и савладају. Но такова борба није довољна свештенику као војнику цркве Христове, која стоји на програму, на коме је као на камену стану основао Христос своју цркву тако, да је не може надвладати ни сва сила врагова, програму сталном, који се скоро 2000 година још није ни у чему промијенио ни за једну јоту, нити ће се промијенити док је свијета и вијека.
Тога се програма треба да држи свештеник, као проповједник мира Божјега и љубави, коју нам је оставио Христос као побједно оружје у борби за царство Божје. И зато ако ми не говоримо и не радимо из чисте љубави, ми нећемо никада и никога придобити за се и за странку нашу, а ако и придобијемо кога, то ће бити само за кратко, па ћемо се брзо разићи, да се више никада или никада не састанемо заједно као добри пријатељи и права мислена браћа на заједничком послу за добро своје, вјере своје, Краља и Отаџбине.
То је наш посао, тога се посла држимо ако хоћемо да збацимо са себе лаки јарам Христов, а навалимо на се тешки јарам, кога политичке странке навалјују на савјест присталица својих програма, који се мијењају доста пута брзо, а доста пута и изненада.
И зато Братије моја оканите се туђега посла и будите оно што хоће Господ наш да буду ученици Његови. Не вође политичких странака, не њихови предсједници, ни чланови њихових одбора, а најмање њихови колотери, него будите савјесни вршиоци своје свештеничке и пастирске дужности, градитељи мира Божјега међу људима и утврдитељи слоге и љубави Хришћанске. То је наш посао и по томе послу познаће људи да смо Христови ученици и шљедбеници.
А дадете ли било коме повода, да се одбије од цркве и пропадне, одговараћете за пропаст његову Богу и Цркви својој онај, који се мјесто на послу своме, радије бавио и радио на послу туђем!
У ПАКРАЦУ, дана 25. јануара (7. фебруара) 1929. године.
МИРОН с. р.
владика пакрачки
