Нису нам потребне ријечи, него дјела

 

Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом као што то чине лицемјери по синагогама и на улицама, да би их људи хвалили. Истину вам кажем: они су већ добили своју награду. Него, када дајеш милостињу, нека твоја лијева рука не зна шта чини десна, да твоје давање буде у тајности, и узвратиће ти твој Отац, који гледа у тајности. (Мт. 6, 2-4)

Ја знам ко сам. Знам одакле долазим и шта носим у себи, у језику којим говорим, у сјећањима која ме обликују и у начину на који живим сваки дан. То није ствар коју треба изговарати наглас да би била истинита, нити доказивати онима који наврате само на трен.

Моја кућа није позорница, нити мјесто за велике ријечи које кратко одјекну па нестану. Ко у њу улази, улази као гост, а не као тумач мог идентитета. Не треба ми нико да ме подсјећа ко сам, нити да ми држи говоре о стварима које ја одавно носим у себи.

Превише је оних који долазе са стране, подигну глас, замуте тишину, направе немир и онда оду даље, остављајући нас да живимо с посљедицама њихових изјава. Бура коју они изазову није помоћ, нити је начин да се нешто изгради. Мир се не доноси на брзину, нити се поштовање стиче пролазним ријечима.

Бити Србин за мене није парола, ни тренутак, ни наслов. То је унутрашње знање, тиха сигурност и одговорност да се живи достојанствено, без галаме и без потребе за туђим одобравањем. Ми остајемо и кад се све утиша. И то је оно што има тежину. Све остало је пролазно - а ми нисмо.

Важно је знати да је много важније бити православни хришћани у правом смислу те ријечи - живјети по вјери, с љубављу и поштовањем према другима - него само носити национални назив. Српство је у срцу и традицији, али истинска вриједност је у томе како живимо своју вјеру и дјела.

Помоћ нам је потребна и она је могућа, али начин на који се пружа важнији је од саме најаве да ће бити пружена. Јеванђеље нас учи да се милостиња не чини ради погледа и аплауза, него ради човјека. Када се помаже, нека то буде тихо, да не зна љевица шта чини десница, јер дјело које је истинско не тражи публику.

Помоћ која долази без галаме, без наслова и без условљавања има снагу да зацијели, а не да узнемири. Таква помоћ не понижава, не дијели и не оставља неред иза себе. Она се памти по добру које је донијела, а не по ријечима које су је најавиле.

Ко помаже на тај начин, чини исправно - и плата за таква дјела не мјери се тренутним признањем, већ истином и савјешћу. А оно што је учињено по Богу, Он сам ће наградити, и пред Њим и пред људима, кад за то дође вријеме.

о. Наум, архимандрит