МОНАШТВО У 21. ВЕКУ
О призиву, идејама, начелима и највише о опиту монашког живота много је говорено и писано кроз историју Цркве, а тако је несумњиво и данас. Ако га у најмањем доживимо као необичан, односно несвакидашњи начин живота или опредељености, монаштво ће нас фасцинирати и оборити сваки против аргумент, јер оно, по природи своје пројаве, припада сфери вечности, извире од Духа Светога, који му и даје могућност опстанка. Да није тако, монаштво би било само једна од историјских покрета, засновано на људској идеји и до данас не би ни постојало. Пало би у заборав као и све илузионистичке представе о животу, које за циљ имају било шта од пролазних схватања и идеја. У том контексту посматрано монаштво опстаје као практична, еклисиолошка делатност, остављајући за собом многовековно, искуством печатано, спасавајуће начело. Монаштво је историјски рођено половином четвртог века у Египатској пустињи. Оцима монаштва сматрамо преподобне Антонија Великог и Пахомија Великог, док као велике трудољубце иноштва поштујемо Теодосија Великог, Илариона Палестинског, Василија Кесаријског, Амброзија Медиоланског, Бенедикта Нурсијског, Саву Освештаног, Дамаскина и др. Зачетак или пред историју монаштва можемо открити још у Старом завету, животима пророка, Данила, Илије, Исаије, Птетече и Крститеља Господњег Јована и самога Господа нашега Исуса Христа, који је светемељ монашког служења. Не смемо заборавити ни апостола Павла химнографа љубави, као ни апостола Јована Богослова и многе друге знане и само Богу откривене подвижнике свих времена. Кроз ово скромно историографско путешествије чини се, да сем имена, нисмо изнели ништа битно и значајно, али није тако, осим на први поглед. Ако се задубимо, созерцавајући ове великане монаштва, доћићемо до бити, а то је ЕВАНЂЕЉСКИ ИДЕАЛ ЖИВОТА. То је нит, која њих све и монаштво свакога времена нераскидиво повезује. Та свеза, која чини истоветнима монаштво са мирским светом, то је заправо ПУТ СПАСЕЊА КРОЗ ЕВАНЂЕЉСКИ ЖИВОТ. Идеал монаха раног периода, средњега века и данас, готово је непромењен и извире из жеље да се у истини Господњој, у љубави његовој и заједници светих пребива и не само током свакога часа у земноме животу, већ вечно. Зато је право и потпуно извориште монашког живота, као и његов крајњи циљ, будућност односно Есхатон.
Након овог кратког увода, прелазимо на тему Монаштва у 21. веку, То је за све нас велика непознаница, јер смо тек на прагу века који нас очекује и са свешћу о томе ћемо и говорити вечерас. Питате се, вероватно, одкуда потреба за оваквом темом и да ли је оправдано говорити о нечему што нисмо у стању да потпуно сагледамо, са историјске дистанце. Одмах ћу Вам одговорити, јесте оправдано, чак је и неопходно. Ево и зашто: Монаштво 21. века, суочава се са изазовима и искушењима која нису била позната монасима ранијег периода, па чак ни подвижницима прве половине 20. века. Техника и технологија видно напредују из часа у час, тешко је уклапати се у нове токове. Све то одражава се на човечанство, на Цркву и боготражитеље у оквиру ње. На нама је да будемо свесни свих чињеница, да покушамо да их правилно расудимо и да се у крајњој линији реално суочимо са њима. Људи нашег времена, посебно млади, монашки живот доживљавају као потпуни идеал вере, улазећи у њега са жељом да читав свој живот, личност, таланте, употребе на спасење, односно да их афирмишу тако да послуже литургијкој зајеници у којој се спасавају. Монашки живот виде као заједницу верних, сабраних око тела Хриостовог, у тежњи да се такав начин живота оствари у вечности. То је перспектива, које младе генерације драстично одваја од старије генерације монаха, које их приближава архетипу, историјски јаком, данас нажалост потиснутом, литургијском сусрету љубави, сусрету између монашке заједнице и васкрслога Христа.
Управо данас, српски манастири, а што је тужно и многи старци, заборављају или намерно превиђају да је монаштво неодвојиво од литургијске заједнице Цркве, да оно никако не сме да се појави као пара црквена, ван литургијска, индивидуална побожност, усмерена на личну молитву као суштину свега, на изолованост превазиђене и Хришћанству толико далеке лимитиране сирове форме. Младе монашке генерације или монахољубци који желе тај уски пут спасења, имају јасну визију, у неким сегментма далеко превазилажући старије генерације. Стога је и јаз међу њима готово непремостив. Монах 21. века треба да буде свестан благодати али и опасности времена у коме живи, да све Богом дане технолошке и техничке иновације искористи на добробит заједнице, да не чује страшне речи Господње упућене лошем слузи: Узмите дакле од њега таланат, и подајте оном што има десет таланата. Јер сваком који има, даће се, и претећи ће му; а од оног који нема, и шта има узеће се од њега. И неваљалог слугу баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. (Мт 25, 28-30)
Много је гладних и жедних, монахољубаца данас, гладних и жедних вере, али на жалост немају коме да се обрате, не зато што нема искусних страца, већ зато што се њима нико не бави и нико нема жељу за тим. Манастири су нам се, драги пријатељи претворили у туристичке атракције, културно-историјске споменике, са живим људима у њима, који живе, тачније преживљавају, будући далеко од центра ствари а то је света Литургија.Похвално је да будемо молитвени, да тежимо личном усавршавању, али све то не сме да нас издиже у односу на друге, да нас чини пар екселанс појединцима, неприкосновеним ауторитетима вере, тумачима писма и знакова, свезнајућим гуруима....
Не смемо давно заборављени систем робовласништва, преобраћеног на духовни ниво, оживљавати нити актуелизовати. Да ли случајно или намерно то је у знању Божијем. Не смемо сакатити људе, увлачити их у неправославно поимање вере, незнање им просипати као врхунску теологију, учећи их да чекају антихриста, да цепте од свега, све само не да се радују Христу, да се радују опиту Литургијске заједнице. Све наведено сиромаши монашке заједнице у глобалу, јер не тежи ономе чему млад човек хита, јер доступност аутентичној монашкој литератури данас је све већа и нема залагивања плитком духовношћу. Млади траже пуноту доживљаја, треба им пружити руку, отворити монашке капије, прихватити их са љубављу и поверењем, а не одмахнути руком и рећи нема од њих ништа. Такво монаштво треба 21. веку. Уз поштовање старијих монашких генерација, младо монаштво мора бити образовано, спремно да разуме и поучи вапијућег грешника у складу са временом, да покаже да има љубави и смисла за живи живот у Христу. То је монашки доживљај нас младих данас, заједница у телу Христовом, у надвечној љубави, у мисији Цркве која рађа за вечност.
Млади који се одлучују на монашки подвиг морају да буду свесни да реалан монашки живот није ни мало лак, најчешће, пракса се не подудара са опитном теоријом отаца, који из перспрективе преживљеног и доживљеног монашког живота, на зениту, већ прелазећи у есхатон пишу и поучавају ученике. Данас је основно да млади монах одсече своју везаност за свет, да га воли и даље али да му не робује, да трезвеноумно расуђујући, слуша настојатеља и тежи да се едукује колико год је то могуће у исправном смеру. Да не лута, тражећи поуке од свих, већ само од свога игумана и исповедника. Свакако, велики проблем монасима у данашње време представља слобода, односно злоупотреба исте, јер свет бруји о максимуму слободе па чак и оне која је штетна по спасење. Такве проблеме рационално треба сагледати и исповедно их решавати са духовним руководитељем. Ђаво, ма колико тврдили многи данас да га нема, саплитаће монаха на сваком кораку, покушава да га саблазни на многе начине. Основно Отачко начело јасно сведочи у тим ситуацијама да се треба чврсто држати, прозрети искушење и трудити се исто одбаци, као онај који Не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога (1. Јн. 4,1)Тако наоружани јасно се упуштамо у невидљиву борбу чији исход за нас треба да буде Вечна Евхаристија и радост заједнице са Христом. Искушења која надиру треба сећи у корену, при падовима треба устајати, а не бесплодно јадиковати и тапкати у месту. Монаштво је маратон, на коме има препрека, али не сме да буде заустављања, са Христом трчећи до циља, у Павловској нади, сваки монах или онај који жели такав начин живота треба да се труди да оствари речи: Добар рат ратовах, трку заврших, веру сачувах. А сада ме чека венац правде (2. Тим. 4, 7)
