ПРАВОСЛАВНА ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА II. ДЕО

ГЛАС ВАПИЈУЋЕГ У ПУСТИЊИ

Није случајно што сам баш овај наслов дао другом делу текста, тј. мог осврта на Цркву у Македонији и Њено катакомбно стање. Човек као слободно биће од Бога створено, дакле боголико у свом битисању увек показује и ону своју другу страну, оно своје ништавило и некако уместо да се упути ка Творцу, он се удаљава од Њега, хитајући ка ономе што му није својствено, хитајући ка ономе што му није на корист и на крају хитајући ка ономе што му је пропаст, ономе што му је тама, што му је промашај. Ове речи су ми само биле увод, само неки од описних придева којима бих могао да опишем расколничку “јерархију“, тј. оне који се играју цркве, тј. оне који се по свему Бога и не боје, за оне који се у неделима усавршавају, за оне који не виде, за оне који умиру, за оне који сами себи судбину пишу.

Велике светиње, велики манастири, као што су: Св. Наум, Св. Пентелејмон у Скопљу, манастир Матка у Скопљу, храм Св. Спаса, такође у Скопљу и други, данас уместо да служе као литургиска и места молитве, места где би се умножавало монаштво, одакле би се уздизала монашка молитва за цели свет, претворени су у хотеле. И данас уместо места утехе, места радости и места молитве, често наилазимо, уместо на монаха у раси, на полупијаног конобара. На питање: „Кад се служи “Литургија“? Добијамо одговор: „ једном или можда ни једном“. Из дана у дан “Литургија“ се служи у у све мањем броју храмова, верници свештенике у мантији виђају само у храму... Ово су само неки од примера, који јасно, случајном пролазнику упадају у око, на основу чега се може и јасно закључити да се тамо одвија једна театрална представа, но проблем је у томе што се она одвија већ око четрдесет година... На жалост у црквама МПЦ су се укорениле тама и осетљива празнина, које су се толико ушушкале и не дозвољавају ни трунку светлости. За благодат Светога Духа, нема места а самим тим, нема места ни за Спаситеља. Сваку пружену руку су одбацили и дан данас одбацују, сваки позив су игнорисали и данас игноришу...

Но ипак, није све тако црно. Као глас вапујућег у пустињи, у своју благодатну заједницу, Господ позива заблудело стадо Своје, створења Своја, народ Свој, кроз Православну Охридску Архиепископију, њене епископе, њене свештенике, њене монахе. Један српски песник Миња Субота, испевао је једну јако лепу песмицу која гласи: „ Све што расте хтело би да расте, нека расте и треба да расте, све што цвета хтело би да цвета, нека цвета и треба да цвета...“ Но раст поред корова је како и по еванђелским причама знамо и дознајемо, тежак и мукотрпан. Тако и данас свој крстоваскрсни пут и подвиг иде и води Православна Охридска Архиепископија, јер зна да је после оваквог пута чека наручије Бога Живога, зна да је за подвиг, зна да је за страдање, зна да је за сведочење, чека плата и тога ради и с Божијом помоћу подноси и трпи валове узбурканог мора. Данас се на много места служи Литургија, где се људи истински седињују с Господом, где постају Његови сутелесници и самим тим сведоче Њега и Његову Цркву у Македонији. Расколнички храмови постају све пустији и пустији а богослужбена места Православне Охридске Архиепископије, на радост све теснија и теснија. То нам јасно говори да је народу остало само једно, а то је повратак на прави и истински пут, пут вере, наде и љубави, тј. благодатни пут у Царство Небеско. И поред што јој се угњетава слобода и поред што се зверски прогања и поред тога што нема никаква права и поред тога што јој се клир малтретира у својој рођеној земљи, истинска и једнина благодатна у Македонији, Православна Охридска Архиепископија живи и исповеда, живи и сведочи, оно што код расколника недостаје а то је живот у Богу и с Богом.

јеромонах Наум

сабрат манастира