Да никад не престане

Јутрос сам, стојећи пред Светом Трпезом, осјетио оно због чега сваки литург у дубини душе зна или би требао да зна зашто је позван. Онај тренутак када се чини да се не служи Литургија — него да Литургија служи тебе. Када ниси ти тај који стоји пред Богом, него Бог стоји пред тобом, благ и неизрецив, и ти само дрхтиш у том сусрету.

Тада схватиш: суштина сваког литурга није да заврши обред, већ да никада не изађе из Литургије. Јер права Литургија не престаје на отпусту. Она се прелива у дах, у поглед, у ход, у ћутање. Постаје непрестано стајање пред Лицем Божијим.

У тим тренуцима вријеме се савија као восак пред пламеном. Прошлост и будућност губе значење. Остаје само вјечно „сада“ Царства. Зато се у срцу јавља жеља: да појница никад не утихне, да кадионица никад не престане да мирише, да се ријеч „Мир свима“ никада не изговори посљедњи пут.

Јер литург у тим часовима зна — он није само служитељ Литургије. Он је позван да постане жива литургија, да читав његов живот постане приношење, благодарење, непрестано „Твоје од Твојих“.

И кад се врати у свијет, улице и људи постају продужетак храма. Сваки сусрет је мала јектенија. Сваки уздах — тиха молитва. Сваки корак — ход по светом тлу.

То је тајна литурга: не да служи Литургију неђељом и празницима — него да Литургија никада не престане у њему. Такви тренуци подсјећају зашто стојимо пред Трпезом, не из навике, него из жеђи за Небом. 

о. Наум, архимандрит