ИСТОРИЈАТ

Светобогородичин манастир Горица у Доњем Будачком

  Четврти манастир у епархији Горњокарловачкој, а уједно и један од најмлађих је манастир Пресвете Богородице Тројеручице – Горица у Доњем Будачком. Манастир је смештен између потока Радоњe и реке Коранe у предивнoм крајолику Кордуна, који својом конфигурацијом неодољиво подсећа на Шумадијске пределе. У близини манастира је стари град Горица, по племићима досељеним из Лике касније назван Будачки. Изградња православног храма у овом месту је везана за досељавање православних Срба на Кордун у места Вељун, Скрад Горњи и Доњи Будачки, Војнић и друга места. Насељавања су вршиле крајишке власти, када су под притиском турских зулума Хрвати напустили ове крајеве. Услови за стално насељење Кордуна створени су крајем XVII века, након Велике сеобе Срба 1690. године у Будимске земље, под вођством Патријарха Арсенија III Чарнојевића.

 До првих сеоба у места Горњи и Доњи Будачки дошло је 1685. године, када су их населиле 284 породице православних Срба са 2784 душе. Ова сеоба је везана за акцију карловачког капетана грофа Матије Штрасолда и Фрање Оршића. Православни Срби у ове крајеве нису насељавани због милосрђа и из сажаљења или симпатија према њима, насељавани су да би својим телима и као искусни војници бранили Аустријску царевину од упада Турака и турских ускока. Чим би за аустријску царевину, ситуација и вањско-политичке прилике биле побољшане одмах би се живот православних Срба у Аустрији погоршавао. Укидана би им била права и привилегије, које су добијали ради одбране аустријских граница, присиљавани су на унију и на плаћање десетине католичким бискупима, а православним епископима би биле забрањене посете својим свештеницима и верницима. Дакле, свако насељавање Срба у ове крајеве није било из алтруизма, него из користи. Срби ниједан педаљ земље нису добили на дар, све су платили скупо, најдрагоценијим средством плаћања, својом крвљу.

Насељавањем већег броја православних у Доњи Будачки и његову околину, код православних Срба јавила се потреба за оснивањем и подизањем своје богомоље. Како им прилике често нису биле наклоњене, а људска права им у аустријској царевини била често ускраћивана, тако им је било потребно доста времена и новца да добију дозволу за подизање свога храма. Не може се са прецизношћу тврдити када је храм у Доњем Будачком подигнут. О постојању православне цркве у Доњем Будачком, месту и локацији писали су многи историчари. С обзиром да се не зна тачна година подизања храма, а да се досељење православних у Доњи Будачки везује за 1685. имамо разлога веровати у податак да је православна богомоља на каменитој главици код древнога града Горице подигнута почетком 18. века. У прилог овоме говори и чињеница да су у оно доба православни верници, са којима су се досељавали и свештеници, убрзо по доласку на неко подручје, градили и храм где су се Богу молили. Лопашић у својој књизи „Карловац повиест и мјестопис града и околице“ под заглављем „о епархији карловачкој“ наводи да је Епископ Данило Јакшић у периоду свога владичанства од 1750-1771 године, између осталих саграђених цркава, и дрвени храм у Будачком заменио зиданим. Потврду за ову чињеницу налазимо још и у томе да је 1777. године Свети Синод Карловачке Митрополије, после укидања Костајничке Епископије, карловачку епархију разделио на котаре и протопрезвитеријате. Протопрезвитеријата је било девет, између осталог и Будаштански са седиштем у Доњем Будачком. Такође у шематизмима Епископије Горњокарловачке наилазимо на протоперзвитеријате међу којима је и будаштански. Касније је овај протопрезвитеријат пренесен у Карловац и назван карловачко намесништво.

У Другoм светском рату, већина храмова Епископије Горњокарловачке је опљачкана, запаљена, а на крају и порушена. И манастирским храм Светих апостола Петра и Павла у Доњем Будачком задесила је иста судбина, запаљен је и порушен. Свештенство, монаштво и верни народ прогањани су и убијани на најсвирепији начин. Епископија горњокарловачка је препуна јама, стратишта и губилишта православних Срба, довољно је споменути само Шаранову јаму у Јадовну на Велебиту где је убијено и у јаму бачено 40132 православних Срба, са 73 свештеника и два Епископа. На Коларићу код Војнића спаљен је храм свете Петке заједно са 109 православних житеља овога краја. У храму Рођења Пресвете Богородице у Глини, поклано је, а потом запаљено заједно са црквом, 1564 недужних православних Срба. И недалеко од манастира у Доњем Будачком налази се масовна гробница у месту Иванић Јарак са 380 православних Срба које су убили Хрвати усташе.

Ни околности после Другог светског рата нису биле наклоњене и лагане, нарочито православном свештенству и верницима Српске православне цркве. Ради братства и јединства морало се ћутати о злочинима које су починиле хрватске усташе над православнима. Kомунистичке власти су прогониле свештенство, утамничавали их, црквена имовина је масовно одузимана, а забрањивана је била и обнова порушених храмова. У месту Тушиловић недалеко од манастира, комунистичке власти забраниле су Епископу Симеону да обнавља храм Светог пророка Илије, а манастирски храм Светих апостола, што се за дана изгради комунистички поданици су за ноћ рушили. Но и поред свих тих потешкоћа, залагањем владике Симеона горњокарловачког и свештеника Душана Пушкара, 1963. године храм Светих апостола Петра и Павла је довршен, освећен и стављен у богослужбену употребу.

После пада комунистичке владавине дошла је друга несрећа за српски православни народ и за његове светиње. Тек што су се почели опорављати од периода безбожне владавине тоталитарног режима, када се народ освестио и одлучио вратити се својој вери и цркви, дошао је рат. Године 1995, хрватска војска је протерала православно свештенство са својим народом са њихових вековних огњишта. Поједини храмови и манастири су тада опљачкани и минирани, поред Епископског двора у Карловцу миниран је и Саборни храм Светог Николаја Мирликјиског. Храмови у Госпићу и Петрињи су такође минирани и порушени, а десетине других црквених објеката је запаљено и опљачкано. Исте судбине је био и манастирски храм у Доњем Будачком и манастирски конак, који су опљачкани и девастирани.

По повратку свештенства и малобројног народа, крајем 90- их година 20. века, трудом протопрезвитера-ставрофора Душка Спасојевића и уз помоћ народа, отпочела је обнова, тада још парохијског храма и парохијског дома. Од тога времена црквени живот око ове светиње отпочиње да се одвија мање-више устаљеним поретком, али последице рата су неизбрисиве. Велики број православног народа који је 1995. године морао напустити своја огњишта није се вратио својим домовима. Повратници су већином старија популација, која има обезбеђену егзистенцију од својих раније зарађених мировина.

Године 2007. Епископ горњокарловачки Герасим парохијски храм Светих апостола Петра и Павла и пратеће објекте проглашава манастиром, Пресвете Богородице Тројеручице (посвећен чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице), која се прославља 25/12 јула. Од тада ова светиња наставља да живи са монаштвом, сведочећи истинску веру Христову и сабирајући око себе православни народ.

До данас у манастиру Богородице Тројеручице, завршени су радови на новом конаку, који је сада у стамбеној функцији, манастирска трпезарија је фрескописана. Манастир као центар духовности, има важну улогу у новијој историји живота православних на Кордуну.

Саборни манастирски храм св. апостола Петра и Павла је у потпуности обновљен и фрескописан радом г. Борислава Живковића и сарадника.

Манастир поседује и велику економију.
 

2010. године су саливени и освећени темељи за нови параклис који је посвећен Пресветој Богородици,  у част Њене иконе Тројеручице који је за двије године у потпуности саграђен а током 2013. године планирано је његово освећење а прије тога да се у потпуности ураде фреске у унутрашњости параклиса.

У манастиру послушање обављају јереомонах Наум и монах Козма.



епископ Герасим, горњокарловачки








Популарни постови са овог блога

СВЕШТЕНСТВО

ЗАНИМЉИВО

Од 27. 11. 2016. године, служимо 40 Литургија