ПИСМО ПРЕДСЕДНИЦИ ВЛАДЕ, гђи. ЈАДРАНКИ КОСОР

Поштована госпођо Косор,

Ових дана пред сам Божић, који је са правом назван празник Мира и добре воље међу људима, изненадила нас је и узнемирила вест о оснивању удружења грађана под називом «Хрватска православна заједница» у Огулину.

На сајту ове заједнице у оснивању, прво што упада у очи је чињеница, да они бесправно користе слику српског православног манастира Гомирје. Манастир Гомирје су основали монаси из манастира Крке 1600. године и од тада је он духовни центар православних Срба Горског Котара.

Поред фотографије манастира Гомирје на сајту овог удружења грађана у оснивању, налази се и слика једног од највећих светских научника Николе Тесле (1856-1943), који је, као што је добро познато, био син српског православног свештеника из Смиљана, Милутина Тесле. Којим путем и из којег разлога су ове фотографије постале заштитини знак овог удружења уопште није јасно, пошто они сами себе у оснивачком тексту називају Хрватима православне вере.

Уз овај покушај присвајања или задобијања лажног идентитета веома је дискутабилан и назив «православни» који ово удружење користи у своме називу. Дужност нам је да подсетимо да неко постаје православан, не биолошким рођењем него светим крштењем и то искуључиво у једној од канонских и признатих Православних Цркава, што се за припаднике овог удружења не може са сигурношћу тврдити.

Поред горе наведеног, указујемо и на чињеницу која открива и показује историјско порекло овог удружења у оснивању, а то је да се оно везује за фашистичку и усташку творевину НДХ. У НДХ је 1942. године злогласни Анте Павелић формирао тзв. «Хрватску православну цркву» са циљем коначног уништења Срба у Хрватској, као и Српске Православне Цркве. Ова чињеница и позивање овог удружења, на тај најмрачнији период новије историје Хрватске, изазива велику узнемиреност међу верницима и припадницима српске заједнице у Хрватској. Дубоко у сећању српског народа у Хрватској још живе стратишта и јаме невиних, да подсетимо само на Јадовно, Глину, као и на највећи концентрациони логор у овом делу Европе, Јасеновац. На тим местима су страдали невини људи само зато што су били припадници друге вере и друге нације, а међу њима свакако су били најбројнији православни Срби.

Ако би ово удружење било носилац и заговорник идеологије из тог времена и тог «авета из прошлости» онда је јасно да за многе људе у Хрватској ускоро неће бити мира, већ се пре назире перспектива таме и злокобних времена, што би свакако довело у питање европску и демократску будућност Хрватске.

Запањујућа је чињеница да ово удружење свој иднетитет и своје постојање у старту темељи на негацији других. То се у конкретном случају односи на Србе и Српску Православну Цркву у Хрватској, упркос чињеници да Срби вековима живе на овом просторима, те да су они у многим областима политике, философије, културе и науке дали неизмеран допринос развоју Републике Хрватске и томе да она данас буде на вратима уласка у демократске земље Европске Уније.

Ако, било појединац или неко удружење грађана, своје постојање темељи на негацији другог и другачијег, онда се то не може никако дефинисати осим као «духовни и културни тероризам» који је забрањен у демократској Европи. Организације са сличним програмом не могу бити званично регистроване у европским државама. Тако нешто, колико знамо, прописује и предвиђа Устав као и закони Републике Хрватске.

Ми као представници Српске Православне Цркве и служитељи Јеванђеља Христовог, подсећамо све, да је Јеванђеље Христово Јеванђеље љубави. У Јеванђељу они људи, који кажу да верују у Бога, а мрзе ближњег свога називају се лажним хришћанима и њихова вера лажном вером (1. Јн. 4, 20). Без обзира како се ми споља декларисали, истинитост своје вере у Бога проверавамо својим односом према ближњима и према свим људима. То значи да било када, ако одступамо од закона љубави, одступамо од самог Бога и од заједнице са Њим, а то је пут који нас не води спасењу већ трагедији и злу.

Поштована госпођо Косор, ово кратко писмо Вам упућујемо са најбољим намерама, да Вас као Председницу Владе Републике Хрватске упознамо са појавом једног оваковог удружења, које асоцира на најмрачнији период новије историје у Хрватској.

Ви сте тренутно по функцији најодговоријна личност у Републици Хрватској за очување мира, реда и демократије, па Вам се обраћамо да својим ауторитетом и влашћу заштитите православне Србе и Српску Православну Цркву и њихов културни и духовни идентитет, који прети да буде нападанут, што би довело у питање и сам опстанак Срба у Републици Хрватској.

С поштовањем,

Епископ горњокарловачки г. Герасим

Епископ далматински г.Фотије

Доставити: 1. Светом Арх. Синоду СПЦ, Београд, 2. Председнику Р. Србије г. Борису Тадићу, 3. Министарству културе – Загреб, 4. Министартсву вера Р. Србије, 5. Председнику Владе Р. Српске, 6. СНВ – Загреб, 7. Савету националних мањина – Загреб

 

преузето са: http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Читњјући данашње издање ВЕЧЕРЊЕГ ЛИСТА и осталих хрватских новина а приметили смо и на званичној интернет презентацији ПУ Карловачке, наишли смо на нетачне податке који се тамо наводе. Наиме, каже се да је извршена провала у цркву Пресвете Богородице у Крњаку, што није тачно. Црква у Крњаку је била посвећена св. Сави али је срушена 1960 год .и  на том месту је саграђена школа, тако да као што видимо у Крњаку нема цркве Пресвете Богородице. И поред изјаве коју је дао јеромонах Наум, сабрат манастира и полиција и новинари констатовали су погрешно место пљачке. Дакле пљачка се десила у Доњем Будачком који истина спада у општину Крњак али у манастиру Пресвете Богородице Тројеручице ( манастирски храм св. Апостола Петра и Павла ) а не у цркви Пресвете Богородице у Крњаку, која не постоји.

ИНФО - МАНАСТИР ТРОЈЕРУЧИЦА

OΠЉАЧКАНА МАНАСТИРСКА ЦРКВА

Данас  11. децембра 2009 год. је примећено да је манастирска црква св. Апостола Петра и Павла, опљачкана. Још се са сигурношћу не може тврдити када је црква тачно опљачкана, али је сигурно да је то било у периоду од понедељка вече, до данас, јер по речима оца Наума до понедељка је све било на свом месту. По сазнању да је црква опљачкана управа манастира је обавестила полицију у Карловцу, која је одмах потом и извршила увиђај тако да је истрага у току. Наиме, реч је о новчаној пљачки и сматра се да је из цркве украдена сума новца, од око 1000куна, што у папирним, што у гвозденим новчаницама.  На срећу, непознати починиоци нису украли ни један богослужбени предмет, јер је очигледно да је мета пљачке била, новац. 

ПОГЛЕДАЈТЕ ВИШЕ ОВДЕ

ЛИТУРГИЈЕ У МАНАСТИРУ

На дан када наша Црква прославља успомену на улазак Пресвете Богородице у јерусалимски храм, Ваведење, свету архијерејску Литургију у нашој светој обитељи служио је Његово Преосвештенство епископ горњокарловачки г.г. Герасим.

У 26. недељу по Духовима, у нашем манастиру служена је света Литургија, коју је служио јеромонах Наум, сабрат манастира.

ИНФО - МАНАСТИР ТРОЈЕРУЧИЦА

СТАРАЦ ЈОСИФ СПИЛЕОТ

 3. О поретку и нереду

Међу обавезама чијем нас је испуњењу Старац поучавао од првих дана живота под његовим старешинством, било је и очување реда и поретка. Неред је описивао у најмрачнијим бојама и често је помињао изреку преподобног Јефрема Сирина: “Они који нису руковођени падају као лишће.” Како нам је Старац говорио, та изрека односи се управо на неред. Осим тога, имао је обичај да наводи различите примере из живота савремених стараца, а посебно старца Теофилакта. Он се подвизавао у испосници Светог Артемија, а одликовао се врлинама и духовним даровима.

Будући да је био подвижник и безмолвник (исихаста), старац Теофилакт се читавог живота придржавао строгог поста и није јео чак ни биљно уље. Једном приликом је прихватио ученика, будућег оца Арсенија, и лаконски му рекао (благословени старац био је уздржан и у речима): “Слушај, чедо моје! Ако останеш код мене, хтео бих да у твом животу постоји одређени ред. Без тога никад нећеш постати монах. Окрени се унаоколо и погледај ствари које ти показујем. Тамо је крчаг, тамо чаша, тамо бокал, тамо двопек и све што видиш. Хоћу да се увек налазе на тим местима. Ако на почетку погрешиш, први пут ћу те подсетити на право место ствари, али други пут нећу трпети. Ако и трећи пут наставиш да правиш неред, замолићу те да узмеш своје ствари и да одеш, да не би узнемиравао мене ако већ не желиш да сам имаш користи.” Блаженопочивши Старац нам је говорио како је слушао о трезвеноумљу оца Теофилакта, и о томе да је његов ум, захваљујући својој чистоти и духовном стању овог подвижника, често бивао отет у сазерцање. “Једном сам“, сећао се он, “слушао да су га зграбили демони и избацили из келије. Било је зимско доба, па је чак и снег падао. Вукли су га нагог по снегу читаве ноћи, да би га ујутро неповређеног вратили у келију. Истог дана, други оци доносили су понешто од његове одеће, нађене тамо где су га бацали лукави духови. Сасвим је могуће да су то учинили зато да би његов ум одвратили од сазерцања, како се много пута догађало и древним оцима.”

Прича се да је једне ноћи до келије старца Теофилакта дошла дивокоза и да је закуцала на врата. Када је старац отворио, показала му је своју поломљену ногу. Старац је повезао ногу и заповедио дивокози да се врати за осам дана. Тако се и догодило, и дивокоза је дошла у исто време. Старац јој је поново повезао ногу и рекао да поново дође за осам дана. Тога пута, старац је видео да је нога већ здрава. Заповедио је дивокози да се више не враћа и она се заиста покорила његовим речима!

Једно од најизразитијих обележја ових блажених подвижника било је строго очување поретка. Тиме се одликовао и наш Старац, па је и од нас захтевао да се тако понашамо. Говорио нам је да се човекова личност и карактер изграђују превасходно захваљујући доследном поштовању сређеног и исправног начина живота. Човек, који је донео одлуку да поштује одређени поредак, задобија одлучност и одважност. То је веома важно и неопходно за наш живот, јер је он непрестана и сурова борба. Змија не тежи само да нанесе делимичну штету него као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1.Петр.5;8), и можемо јој се супротставити једино одлучношћу и одважношћу.

Постоји још један подједнако важан разлог за очување реда, а то је променљивост и непостојаност људског карактера, која се појавила као исход Адамовог пада. Општа огреховљеност коју сваки од нас носи у себи такође отупљује одлучност и одважност. Поред тога, одважност умањују неопитност, незнање, непознавање облика у којем се води невидљива битка и њена неравноправност. Ниједан други чинилац који зависи од човека не доприноси успеху у тој мери као чврста и непоколебива одлучност и осмишљен поредак.

Карактеристично обележје житија светих отаца је њихова упорност у очувању правила и устава као основних елемената њиховог личног опита. Наш Старац је гајио посебну симпатију према књизи светог Исаака Сиријског, која му је била готово нераздвојни приручник. Цитирао је напамет читава поглавља из те књиге, а посебно она која се односе на улогу правила и устава у монашком животу, почев од делатне побожности која служи као уводни степен, па све до сазерцања и човеку доступног савршенства. Сећам се колико се често позивао на 9. слово, “О поретку и правилима за почетнике, и о томе шта њима доликује”. И данас се сећам једног од најважнијих цитата из тог Слова: “Где год да се налазио, сматрај да си мањи од свих и слуга браће своје!”

Старчева првобитна одлука да прихвати безмолвије (исихију) и усамљеништво морала га је подстаћи и на строжији начин живота. То је, наравно, својствено свим безмолвницима чије се пребивалиште, начин и услови живота разликују од општежића, које следи већина монаха. Како пишу свети Оци, такви људи су и у древности на први поглед изгледали строги. То се догађало стога што је њихов карактер постепено бивао лишен мекоће у опхођењу. До тога је долазило готово несвесно, услед усамљености и извесне недружељубивости ових подвижника. Запамтио сам да се о нечему сличном говори у Житију аве Паламона * , којем је за послушника дошао врлински Пахомије, потоњи утемељитељ општежитељног монаштва потчињеног уставу.

Понекад бисмо Старцу поставили питање у вези са строгошћу нашег сопственог поретка. Одговарао би нам навођењем примера из житија древних отаца. Ови оци нису запостављали дужност љубави према ближњем, али су јој претпоставили љубав према Богу и марљивије су следили исихастички (безмолвнички) начин живота. Будући да смо и ми управили своје кораке према истом циљу, Старац се често позивао на изреку аве Исаака, која каже да су “затварање на једно место и непрекидан пост” неопходан услов за напредовање монаха.

Ја сам, међутим, више пажње поклањао другој страни овог поретка која можда и јесте уводна, али је имала већи значај за почетну етапу мог пута. Ради се о томе да ми је много помогла строгост у очувању устава, и ја сам се трудио да га следим ма где се налазио. Ако ни у чему не бих нарушио устав, онда не би слабила ни ревност, ни жар, ни молитва, ни моје надахнуће. Међутим, уколико бих понекад преступио своје уобичајено правило, било да је то начин исхране, молчаније (безмолвије, исихија) или стражење над собом, долазило би до растројства у којем бих тек уз велики напор успевао да очувам свој устаљени поредак. Била ми је то добра лекција након страдања које сам морао да претрпим.

Догађало ми се да у својој детињастој наивности пређем границу допуштеног. Једном сам рекао Старцу: “Ти уопште ниси строг по карактеру него си, напротив, веома сажаљив према својој браћи. Због чега си онда толико суров у погледу прописа нашег устава, да се сви због тога саблажњавају?” Насмешио се и одговорио: “Нисам ни помислио да ћеш имати храбрости да ме то питаш. Слушај шта ћу ти рећи. Опит ме приморао да тако поступим, јер другачије не бих могао да наставим оно чему ме Бог научио. Апостол Павле каже: Ако ово чиним од своје воље, плату имам; ако пак без своје воље, служба ми је поверена (1.Кор.9;17). Блаженопочивши Старац није хтео да говори о томе, али ја сам чврсто веровао да његова приврженост безмолвију није била случај него вишње предодређење.

Старац нам је говорио: “Захтеви људи да их примамо без икаквог ограничења одговарају заједничком путу свих отаца који, благодаћу Божијом, многи следе на овом светом месту, јер ће на Светој гори свако наићи на добар пријем тамо где буде пожелео. Међутим, ваша и моја обавеза је да служимо као безмолвници, према предању древних пустињских отаца, што није свима познато и што не могу сви да испуне. Безмолвствујући у време свог боравка на Светој гори, свети Григорије Палама је бежао, скривао се, копао јаме у земљи и на све начине тежио усамљеништву. Кога је он тада примао и с ким се сусретао? Поред тога, неоспорно је утврђено да је поредак у животу најважније средство духовног напредовања. Он је циљ закона и заповести које је Бог од најстаријих времена предао људима. Нарушавање целовитости карактера након грехопада прародитеља захтевало је давање Закона који ће уравнотежити неусклађене душевно–телесне снаге. Када закон, заповести и поредак престају да буду потребни? Онда, када човек уз помоћ божанске благодати поново задобије своју личност, тако да се, према речима апостола Павла, смртно обуче у бесмртност (1.Кор.15.54) а живот , да тако кажемо, прогута оно што је смртно (в.2.Кор.5;4). Тада уистину закон није прописан за праведника (1.Тим,1;9).