Божић између цркве и кафане – истина и заборав

Божић на Кордуну одувијек је био и остао празник дубоке вјере, породичне слоге и очувања идентитета. У кордунским селима, гдје су се живот и православље вијековима прожимали, Божић није био пука традиција нити обичај ради обичаја, већ свети дан који почиње у цркви и наставља се у дому, у тишини, молитви и заједништву породице.

Припреме за Божић почињу већ на Бадњи дан. У рану зору иде се по бадњак, најчешће храстов, који се сијече с поштовањем и молитвом. Уноси се у дом уз поздрав „Добро вече, честит вам Бадњи дан“, а кућа се испуњава сламом, тамјаном и осјећајем смирења. Све то подсјећа на скромност Христовог рођења и учи човјека да без смирења нема ни радости.

Сам Божић не може се замислити без одласка у цркву. Литургија је срце празника, јер се управо у храму најприје сусрећемо са Христом. Тек након заједничке молитве, причешћа и поздрава „Христос се роди – Ваистину се роди“, Божић добија свој пуни смисао. Онда се празник наставља у дому, за породичном трпезом, уз ломљење чеснице, мирне разговоре и међусобно праштање.

Божић је празник породице, мира и љубави. За тим столом нема свађе ни галаме, јер се вјерује да онај ко на Божић наруши мир у кући, нарушава и благослов. Старији преносе обичаје и вјеру млађима, чувајући тако нит која повезује претке, садашњост и будућност.

Нажалост, данас смо све чешће свједоци појаве која је потпуно страна српској православној традицији – да се Божић дочекује у кафанама и кафићима, у буци, пијанству и површном „слављу“. То није израз ни вјере ни истинске националне свијести, већ облик лажног национализма, који је најчешће својствен онима који никада нису суштински раскинули с комунистичким насљеђем. Под плаштом „српства“ и „обичаја“ оживљава се неокомунизам, који човјека удаљава од цркве, од Бога, од вјере и од личног достојанства.

Најтужније у свему томе јесте што се тим путем одводе и дјеца. Умјесто да Божић памте по литургији, породичној молитви и топлини дома, уче се да је празник нешто што се „одради“ у кафани. Тако одрастају у увјерењу да су Срби православне вјере, а да при томе немају живи однос ни према цркви ни према Христу. Вјера се своди на ријечи, а идентитет на празну форму.

Као аутор ових редова, не могу а да не изразим тугу због оних који Божић дочекују у кафани, увјерени да тиме чувају традицију. Туга је то за људима који су заборавили да без цркве нема Божића, као што без коријена нема ни стабла. То није осуда, већ болан апел да се вратимо извору – цркви, дому и живој вјери.

Јер истински Божић није у чаши, нити у галами, већ у молитви, смирењу и породици. Само такав Божић гради човјека, чува народ и даје смисао и садашњости и будућности. Христос се роди – да нас подсјети ко смо, одакле смо и куда треба да идемо.

Христос се роди - Ваистину се роди!

о. Наум, архимандрит