недеља, 04. јануар 2015.

Једино што нам је потребно у животу




 „…Постао сам монах на Светој Гори у скиту Светог Илије. Недалеко од тог скита постоји место где живе пустињаци, Капсала. Тамо сигурно има око 40 келија које се налазе у шуми и у свакој од њих живи око 4-5 монаха. Једном приликом сам служио свеноћно бдење пред празник Воздвиждења Часног Крста. Када сам изашао да кадим у храм видео сам пристојно, врло једноставно и уредно обученог старог монаха. Сви који су били у храму прилазили су и узимали благослов од њега. Помислио сам да је у питању свештеник. За време канона он је ушао у олтар и замолио ме да се исповеди. Сложио сам се. Када је почео да се исповеда, испоставило се да је у питању епископ. Мало касније сам му предложио да служимо заједно али је он одбио и рекао да не служи више, јер је након доласка на Свету Гору примио велику схиму и сада је он просто монах, макар и у епископском чину.


Сутрадан је након Литургије и трпезе он замолио за дозволу да остане у манастиру на пар дана. Почели смо да разговарамо и ја сам га замолио да ми каже нешто о себи. Епископ ми је одговорио:

 – Живим као и сви остали. Грешник сам, настављам да грешим и покушавам да се зауставим.
 Ја сам га питао:

 – Како се догодило да ви као епископ будете на Атосу?

 Он ми је испричао ово.

 „Студирао сам богословски факултет у Атини и био најбољи студент у генерацији. За време завршне церемоније, Александријски патријарх, који је тог дана својом беседом поздравио све нас и поделио дипломе, замолио је грчког архиепископа: „Желим да овај млади свештеник предаје у мојој семинарији. Црква у Александрији гине, потребни су нам образовани људи који ће помоћи Цркви“. Почели су са преговорима и ја сам на три године отишао у Александрију. Међутим, уместо три провео сам у Александрији десет година и мене су хиротонисали за епископа. Прошле су године и једном сам једне зимске, кишне и магловите вечери након предавања на Универзитету на путу кући имао саобраћајни удес. „Хитна помоћ“ ме је одвела на реанимацију. Када сам дошао себи, лекари су ми рекли: „Имали сте тешку саобраћајну несрећу. Морамо да проверимо да нисте повредили мозак.“

Тада сам замолио да ми позову свештеника. Испоставило се да се у тој болници лечи неки монах са Свете Горе који је и дошао да ме види. Он је био ниског раста и јако прљав. Почео сам да му се исповедам и он је изненада почео да говори како треба да престанем да будем тако надмен човек, да дођем на Свету Гору и постанем истински монах. Он је говорио да не треба више да путујем по целом свету и да се правим да сам ја јако важна личност. Јако сам се наљутио на њега и избацио га из собе. Међутим, ово ми се урезало у памћење на дуго времена. Са једне стране, толико сам се наљутио да ме је чак и срце заболело. Са друге стране, схватао сам да је оно о чему је говорио монах истина коју нисам желео да чујем.

Након неког времена су ме отпустили из болнице и за мене се заинтересовао чак и Васељенски патријарх. Позвао ме је на једну манифестацију где је требало да се обратим присутнима са поздравном беседом. Међутим, чим сам почео да говорим имао сам срчани напад.

Пао сам, преврнуо сто и поново су ме одвели на реанимацију. У болници сам повремено губио свест и доктори су морали прилично да се позабаве са мном. Налазећи се између живота и смрти, молио сам се: „Мајко Божија, ако ме будеш спасила, обећавам Ти да ћу отићи на Свету Гору и да ћу остатак свог живота посветити покајању“. Мајка Божија ме је спасила, а ја на Свету Гору нисам отишао. Дошао сам Патријарху и рекао:

 – Свети Владико, обећао сам Мајци Божијој да ћу отићи на Свету Гору. Пустите ме.
 Патријарх ми је одговорио:

 – Ма, само си бунцао, свашта ћеш у таквом стању да обећаш! Жив си, тако да се немој бринути.
 Почео сам да молим Патријарха, али ми је он одговорио:

 – Дужан си да будеш послушан Цркви. Црква те је учинила епископом, слушај и труди се.
 Сваке године сам га молио, али ме ипак није пуштао. И ето, једном, када сам му изгледа поштено досадио, рекао је:

 – Дајем ти још три године да одрадиш, а затим ћеш ићи на Свету Гору.

 Након три године сам пошао. О монаштву нисам знао ништа. Био сам угојени епископ са меким и нежним рукама. Носио сам лепе италијанске ципеле са танким ђоном и свилену расу. Са таквим изгледом са једног предивног дана ступио на светогорску земљу. У Дафнију су ме срели монаси и питали:

 – Владико, код кога сте дошли?

 Одговорио сам им:

 – Тражим једног монаха – и описао сам им оног малог, прљавог калуђера који ме је некада посетио у болници.

 Монаси су почели да ме питају:

 – Како се зове? Где живи?

 Ништа нисам знао о њему и само сам им поново описао како изгледа. Говоре ми:

 – Сви тако изгледају на Светој Гори.

 Изнервирао сам се. Било ми је важно да нађем монаха који ме је овде послао. Тада ми је један од братије рекао:

 – Ако такав старац постоји, он сигурно живи у најудаљенијем углу Свете Горе, на Каруљи. Попни се на планину, можда ћеш тамо наћи свог старца.

 Кренуо сам. Док сам се пео на планину сав сам се ознојио. Камење је цепало моје италијанске ципеле и толико сам се уморио да сам мислио да ћу умрети на путу. Међутим, монаси су ми говорили:

 – Иди даље, старац је тамо, иди даље.

 И ето, на крају ми је неко рекао да сам скоро стигао. Испред мене је била мала келија са једним прозором који је био покривен капцима. Око ње је била камена стена, а поглед који је пуцао са планине је био такав да пожелиш да умеш да летиш.

Испред келије је стајао ред од неколико монаха. Желео сам да се пробијем напред али су ме гурнули и натерали да станем иза свих. Ја сам био епископ и нисам навикао да чекам. Наљутио сам се, али сам решио да стојим и чекам. И ето, излази келејник старца и говори ми:

 – Шта је вама потребно?

 – Дошао сам да видим старца.

 – Старац је уморан, цео дан је примао братију и сада је отишао да легне. Данас се неће видети са тобом.

 – Али прешао сам толики пут, попео сам се на планину! Шта да радим?

 – Дођи сутра.

 – Немам где да идем.

 – Сви спавају на земљи, иди лези и спавај.

 Те ноћи сам преноћио на улици. Нисам спавао целе ноћи. Долази јутро, монах излази и говори:
 – Старац данас никога не прима, он ће се молити.

 Нисам могао да поверујем шта чујем. Још један дан ми је пропао. Толико дуго ми је требало довде, нисам имао где да одем и одлучио сам да чекам. Тај дан сам провео испод дрвета, покушавао да се молим, али све о чему сам могао да размишљам је то колико сам био љут на старца.

Следећег јутра ми монах прилази и говори:

 – Још увек си овде? Добро, чекао си стрпљиво, дођи, старац ће говорити са тобом.

 Ушао сам. Старац ме види и пита:

 – Шта хоћеш?

 – Хоћу да будем монах, одговарам ја.

 – Зашто си дошао овде, ако желиш да будеш монах?

 Испричао сам му свој живот, како ми је у болницу долазио један Светогорац. Старац је питао:

 – Када је то било?

 – Пре тридесет  две године?

 – Јел’ си ти нормалан? Он је већ одавно умро. Ти си сам рекао – мали, стар, а тридесет две године је прошло. Па и овде нећеш преживети.

 Питао сам:

 – Зашто?

 – Зато што никада нећеш моћи да испуниш оно што ти будем говорио. Шта си радио пре него си дошао овде? – питао ме је старац.

 – Ја сам епископ.

 Старац се ухватио за главу:

 – О мој Боже! У животу једино од жена стиже више искушења! Иди одавде.

 Почео сам да га молим:

 – Молим те, помози ми да будем монах.

 Он ми говори:

 – Дозволићу ти да останеш у келији али само уз један услов.

 – Покушаћу.

 – Не. Треба да кажеш: „Учинићу то старче“, јер ако говориш: „покушаћу“, већ си се предао.
 – Учинићу то старче.

 – Добро. Слушај сада. Не дозвољавам ти да говориш ни са ким, ни са мном, ни са људима који долазе мени. Ни са ким! Можеш да говориш само када ти ја дозволим да кажеш нешто.
 Дао ми је послушање да се бавим домаћим пословима. Старцу су увек долазили гости. Припремао сам чај, прао посуђе и слушао. И увек сам желео да кажем нешто док је старац говорио са гостима. Неки монах долази, говори о нечему: „Ето, Григорије Палама је рекао…“ – али ја тачно знам да то Палама уопште није рекао! Желео сам да му кажем: „Идиоте! То није рекао Палама, то је рекао други Светитељ!“ Унутар мене је кипело и то је трајало годинама. Након неког времена сам се смирио, већ ништа нисам слушао, просто сам прао посуђе, вршио молитву и служио чај. Једно јутро сам пришао старцу да бих започео свој уобичајени дан, своје послушање и старац ми говори:

 – Сада можеш да говориш.

 Размислио сам и одговорио:

 – Немам шта да кажем.

 Старац ми говори:

- Рођени, када си овде дошао, већ ниси имао шта да кажеш али то ниси знао. Када си напуштао свет, мислио си да си потребан целом свету. Погледај сада, да ли си му потребан као и раније? Па ни раније му ниси био потребан. Једино што нам је потребно у животу је – Бог.“

Из књиге «Беседе на Руској земљи. Схиархимандрит Јоаким (Пар)»

http://russned.ru/hristianstvo/afonskiy-episkop