уторак, 08. мај 2012.

Празник св. апостола Марка




На празник светог апостола и јеванђелиста Марка, у његову част и спомен јеромонах Наум служио је Маркову Литургију, коју је управо овај апостол сачинио.








Да ли је могуће вршити древне Литургије Светог Јакова, Марка итд. у било који дан?

Постоји много древних Литургија. Силвестар Сиропулос, који је вероватно потоњи патријарх Цариградски Софроније Први (1463-1464), у «Сећањима» или «Беседама» или «Синтагми» које је написао ο сабору у Фиренци (1439), говори да су се Источни, у својим дискусијама са Латинима ο призиву Светога Духа за осећење часних Дарова на Светој Литургији, позвали на ауторитет Литургија Цркава Истока «којих је више од две хиљаде» (10,3). Број две хиљаде је свакако преувеличавање. У сваком случају, постоје многе Литургије на различитим језицима: насиријском, јерменском, коптском, етиопском, на језицима хришћанских народа Истока и на латинском језику за народе Запада. Многе од источних потичу од превода старих грчких Анафора на локалне језике. Од њих су на оргиналном грчком језику сачуване Јаковљева Литургија, Маркова Литургија, Литургија Василија Великог, Литургија Григорија Богослова и Литургија Пређеосвећених Светог Јакова.

Посебан случај представљају Литургија «Апостолских Установа», која је сачувана у истоименој књизи и која се приписује Клименту папи римском, те Литургија Светог Петра, која представља превод римске која је настала и употребљавала се као прилагођена у грчко-италијанским општинама Јужне Италије и Сицилије. Света Тајна Евхаристије је у Православним Црквама Истока, готово до четрнаестог века, вршена по овим прастарим литургијским текстовима. Тако је Црква Антиохије - Јерусалима имала Литургију Светога Јакова и Пређеосвећену Литургију истог аутора, а александријска Црква Литургије: Маркову, Василија Великог, Григорија Богослова и Пређеосвећену Светог Марка, која није сачувана. Ове Литургије су касније изашле из употребе, када су ослабиле Патријаршије Истока. Тада се проширио и преовладао византијски литургијски поредак са својим познатим Литургијама: Василија Великог (различита од истоимене александријске), Светог Златоуста и Пређеосвећеном. Међутим, ранија локална становиштва, која су већ била створила разлику у односу на Православне: Мелхити, Сиријци и Копти, очувала су њихове првобитне литургијске поретке Цркава Истока и до данас врше те Литургије на својим локалним језицима.

Током последњих година дошло је до једног пажње вредног покушаја оживљавања ових древних Литургија Истока. Почело се са Литургијом Цркве Јерусалима, која носи име њеног првог Епископа, Јакова брата Господњег, која је одувек уживала посебан ауторитет и која је сматрана делом апостолским, као и матичним обликом византијских Литургија. Настала су и њена разна штампана издања (Дионисија Латаса, Хрисостома Пападопулоса) а местимично се почела вршити на дан његовог помена (23. октобра) или у прву недељу након њега, или у недељу по Рођењу Христовом. Исто то, само у мањој мери, касније се догодило са александријским Литургијама: Јеванђелиста Марка и Григорија Богослова, као и са јерусалимском Пређеосвећеном Литургијом Светог Јакова. У сваком случају, код Литургија: Светог Василија Великог, Светог Григорија и код александријских Литургија, имамо проблема приликом реконструкције текста и поретка, јер су оне сачуване у рукописима који садрже само Служебнике, значи само молитве које су говорили свештеници, а не и ђаконске деонице, одговарања народа и уредбе типика.

Ове Литургије су у Сирији и Египту до четрнаестог века, као што смо рекли, служене редовно, као и византијске у Цариграду и по епархијама Цариградске Патријаршије.Оне су традиционалне и канонске Литургије тих крајева, које су се током векова искристалисале из њиховог литургијског Предања. Није схватљиво, нити дозвољено да оне, ван тих крајева, икада замене тамошњи владајући поредак. Врше се ванредно, увек по дозволи локалног епископа, или је служи он сам, након неопходне припреме служитеља и народа, без аматеризма и самовољног импровизовања. Њихово служење је вишеструко корисно, јер обнављају и распирују литургијску побожност и интересовање народа, а и чине нас учесницима у начину служења других времена и крајева, упознајући нас са другим литургијским порецима хришћанске Васељене. Оно што је преовладало да се практикује за јерусалимску Литургију, значи да се служи ο празнику Светог Јакова, може се проширити и на александријске Литургије, те да се оне, примера ради, повежу са поменом Апостола Марка, Светог Григорија Богослова или александријских отаца, а да то при том не буде обавезујуће.

Проф. Др Јован М. Фундулис