четвртак, 10. фебруар 2011.

Есхатолошка еклисиологија ( наставак )





Да би разрадили ову есхатолошку еклисиологију предлажем да следимо христолошки методолошки приступ, упркос мом чврстом уверењу да је тријадолошки (односно пневматолошки) прикладнији и уобичајен за православну теологију. Одлучио сам да за општу почетну тачку узмем Христа и његову основну керигму - без наравно избегавања тријадолошких (тј. пневматолошких) додатака - не само зато што се Црква у развијању своје теологије усредсредила искључиво на другу личност Свете Тројице, већ и зато што чврсто верујем у синтезу две изнад кратко описане еклисиологије (евхаристијска и универзална).

Уосталом, свака еклисиологија мора да буде заснована - и одређена -учењем, животом и делом нашег Господа Исуса Христа. Коначно, библијска позадина сваке еклисиологије је sine qua non (неопходост – нап. прев.) било којег здравог теолошког и канонског предлога. Христово учење, међутим, и посебно његов живот и дело, не могу исправно да се схвате без јасног позивања на есхатолошка очекивања Јудаизма. Ова очекивања су у суштини била ништа друго до очекивања доласка Месије, који ће у „последњим данима“ историје („Есхатон“) засновати своје Царство позивајући сав расути и унесрећени народ Божији на једно место да постану једно тело сједињено око Њега. Као што је изражено у пророчком предању Јудаизма (Јоил 3, 1; Ис. 2, 2; 59, 21; Јез. 36, 24 итд.), очекује се да почетак есхатолошког периода одјекне окупљањем свих нација, и силаском Божијег Духа на синове и кћери Божије. Објава из Јеванђеља по Јовану - која се обично превиђа у еклисиолошким размишљањима - о улози Месије је изузетно важна. У тој објави јеванђелиста тумачи речи јеврејског првосвештеника потврђивајући да „он  прорече да ће Исус умре ти за народ... и не само за народ, него и да расејану децу Божију сабере у једно“ (Јн. 11, 51-52).

Кроз Јеванђеља Христос поистовећује себе са Месијом. Ово може јасно да се види из различитих месијанских имена која је он одабрао за себе („Син човечији“, „Син Божији“, „Слуга Божији“ итд., од којих је већина имала заједничко (колективно) значење, одатле христологија „корпоративне личности“). То може такође да се утврди у параболама о Царству, које сажимају Његово учење: тј. да је Његов долазак увео нови поредак у свет, свет Царства Божијег; ова идеја је такође присутна и у молитви Господњој, и изнад свега у његовим делима, и најзначајније, у одабиру дванаесторице ученика, означавајући оснивање есхатолошког додекафилона (dodekaphylon), нових дванаест племена, нови Израиљ. Укратко, Христос је себе поистоветио са Месијом Есхатона, који ће постати средиште окупљања расутог народа Божијег.

У прве две деценије после Педесетнице, хришћанска заједница је схватала своје постојање као савршени и  прави израз народа Божијег. Низом термина преузетих из Старог Завета, рана хришћанска заједница је сматрала себе „Израиљом Божијим“ (Гал. 6, 16), „светима“ (Дела 9, 32. 41; 26, 10; Рим. 1, 7; 8, 27; 12, 13; 15, 25), „изабранима“ (Рим. 8, 33; Кол. 3, 12 итд.), „родом изабраним“ (1, Петр. 2, 9), „царским свештенством“ (ibid.) итд.; наиме светим народом Божијим (laos tou theou), за кога сва обећања из Библије треба да се испуне у Есхатону. Током овог конструктивног периода, начело по којем је рана Црква себе схватала је било оно које се тиче народа а не уређења. Испитивање терминологије и Старог и Новог Завета ово појашњава. Изабрани народ Божији је био 'ам (на јеврејском, посебно код пророка) или laos (на грчком), док су људи спољног света именовани јеврејским термином goim и грчким ethne (cf. Дела 15, 14).

Свесност да је Бог када је створио нову заједницу створио народ, разликовала је Цркву од оних удружења, клубова или религиозних друштава карактеристичних за грчко-римски период.  Прилично је значајно да је прва хришћанска заједница користила термин ecclesia у старозаветном значењу; није случајно да термин ecclesia у Септуагинти одговара јеврејском qâhâl, тј. термину који означава скуп (congregation) народа Божијег. Септуагинта никада не преводи речју ecclesiа јеврејску реч edhah, чији је уобичајени превод синагога. У овом примитивном периоду, стога, чланови хришћанске заједнице нису само припадали Цркви; тј. они нису били једноставно чланови једне организације; они су били Црква.

Друга генерација после Педесетнице се сигурно одликује великим теолошким доприносом ап. Павла. Апостол преузима поменуту харизматичку представу о Цркви, али јој додаје и универзални и васељенски карактер. Цркви припадају сви људи, Јевреји и незнабожци, јер су су и ови други били придружени дрвету народа Божијег (Рим.11, 13 и даље). Црква, као нови Израиљ, тако више није саграђена на темељима спољног критеријума (обрезање итд.), већ на својој вери у Исуса Христа (cf. Рим. 9, 6). Термин, међутим, којим је ап. Павле значајно допринео еклисиологији је Тело Христово. Овим метафоричким изразом ап. Павле је могао да изкаже харизматичку природу Цркве посредством семитског концепта корпоративне личности. Он је нагласио да у Цркви постоје различити дарови, које имају појединачни чланови заједнице, и неопходни су за изграђивање и исхрану овога Тела, а сам Христос је њена једина Глава и ауторитет. Јовановска представа винове лозе (Јн. 15, 1-8) је подједнако важна. Као са Павловским термином soma, двострука схема грана винове лозе наговештава посебан однос који постоји између народа и Христа, који открива унутрашњи темељ црквеног живота. Ово  такође важи за другу новозаветну црквену терминологију: „домаћи Божији“ (Еф. 2, 11 и даље), „заједница“ (1. Кор. 1, 9 итд.), „невеста Христова“ (Еф. 1, 31f; Отк. 21, 32 итд.), „мало стадо“ (Лк. 12, 32 итд.), „породица Христова“, oikos итд., што све упућује у истом правцу: наиме, да је нова заједница народ, омеђен истовремено љубављу и Духом које пружа Бог у Христу, а не спољном структуром. Они су увек имали изражену харизматичку, есхатолошку, заједничарску димензију црквене самосвесности.


наставак ускоро...