НАША ЉУБАВ И ХУМАНОСТ НА ИСПИТУ
 |
| Даринка Комадина |
Нека Ваша срца буду отворена за овај Бижић, нека Ваша хуманост и љубав загреју домове наших бака повратница на своја огњишта. У наставку Вам доносимо причу под насловом:
У САМОЋИ НИ БОЖИЋ НЕ ДОНОСИ УТЈЕХУ
 |
| Милица Павловић |
Бака Даринка Комадина припремила је колаче, жито и сарму за Божић. Дочекала га је сама. "Шта да ме весели у свему овоме без моје дјеце? Сви ови благдани су ми најтежи, и слава, и Божић, и Нова година. Једва чекам да прођу", каже Милица Павловић.
Кажу да снијег на Божић доноси срећу – ове године забијелило је на Бадњу вечер уочи православног Божића. Вјерници су се у великом броју почели окупљати око цркве манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Доњем Будачком, недалеко Крњака. Атмосфера свечана и бијела. Судећи према паркираним аутомобилима, становницима овог краја у посјет су дошли њихови ближњи из Србије. У цркву су људи улазили у реду, палили свијеће и чекали да почне литургија. Зазвонила су звона и богослужење је почело.
Ипак, на Бадњак нису сви били са својим ближњима. Неки су се борили против тежине самоће у овој свечаној зимској ноћи. Бака Даринка Комадина из оближњег засеока припремила је колаче, жито и сарму за Божић. Али у њеној собици, гдје ложи дрва и грије се, једино јој је друштво телевизор.
Да су макар моја дјеца са мном
- Убија ме ова самоћа, тешко ми је. Једва чекам да умрем. Да су макар моја дјеца са мном. Чујем се с њима, али углавном ја више зовем, а они зову када нешто требају. Не могу рећи да ме не воле, али нисам им неко друштво - каже бака и осмијехом покушава сакрити тугу.
Вади кексе на стол и нуди турску каву. Као и већина становника који су отишли у вихору "Олује", и у опћини Крњак повратници су углавном старија популација. Махом су то људи који су одлучили да се врате на своје огњиште и ту проживе старост, успркос чињеници да су им породице остале у Србији.
- Да ми нема комшија, не знам како бих преживјела. Крађе свиња, кокоши, крава и сухог меса постале су учестале на подручју Карловца. Страх ме и да одем од куће. Мада знаш шта, ја нисам ни рођена како треба. С пет година, 1941, остала сам без оца, 1986. године преминуо ми је муж, и онда ме све ово снашло - додаје Даринка Комадина и објашњава да се никада не би вратила у Србију, иако јој тамо није било лоше.
Недалеко Крњака, у селу Бреборница, уз стару цесту према Сплиту, налази се кућа још једне баке која самује. Милица Павловић живи још теже. Некада импозантан обитељски дом данас је девастирана руина, уништена и запаљена након "Олује". Милица обнову никада није добила.
- Муж ми је преминуо након четири године рата, 1994. У избјеглиштво сам отишла 1995. године. Остала сам без свега. Данас живим са 650 куна мировине. Дошла сам назад 1999. године и затекла запаљену и разрушену кућу. Умјесто обнове понудили су ми 22 хиљаде куна на руке, да је сама обновим, али на то нисам могла пристати. То је никакав износ. А у овим увјетима тешко је живјети - објашњава Милица Павловић.
У Бреборници и зидови плачу
И заиста, увјерили смо се у нељудске увјете у којима данас живи ова жена. Зими јој кров прокишњава, а цијеви пуцају од хладноће. У купаоници нема свјетла, врата, плочица... Вода цури на све стране. Живи у само једној собици, која је некада била кухиња. Уз помоћ опћине тек је недавно увела струју.
- Али најтеже ми је што сам сама. Имам два сина и четверо унучади. Они би се вратили, али немају гдје. Није ово живот за дијете. Осим мене ту нитко други не би могао живјети. Самоћу убијам сама. Није лако. Буде и тешких, црних дана с пуно туге, али се некако одупирем томе, да сачувам здравље. Синови ме до сада нису нити једном посјетили. Ето тако - готово шапатом завршава реченицу Милица.
Иако је на Бадњу вечер отишла у цркву, каже да ће Божић прославити сама и да је више ни то не весели.
- Шта да ме весели у свему овоме без моје дјеце? Сви ови благдани су ми најтежи, и слава, и Божић, и Нова година. Једва чекам да прођу - завршава разговор Милица.
Те вечери једино су јој у посјет дошли први сусједи, старији брачни пар. Отишли су прије поноћи. Након тога је остала самоћа у великој разрушеној кући.
У исто вријеме, на подручју Огулина, у мјесту Гомирје, више од двије стотине младих људи окупило се у локалном диско бару. Иако литургије није било, млади су одлучили да Бадњу вечер прославе уз народне пјесме и коло, а тек око јутра настала је тишина.
И у Крњаку и у Гомирју на Божић је било тихо и свечано. Иза зидова неки су били загрљени, неки су јели божићни ручак, а неки су били сами и размишљали како да нађу снаге и преживе још један благдан без иког блиског.
Кажу да снијег на Божић доноси срећу – ове године забијелило је на Бадњу вечер уочи православног Божића. Вјерници су се у великом броју почели окупљати око цркве манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Доњем Будачком, недалеко Крњака. Атмосфера свечана и бијела. Судећи према паркираним аутомобилима, становницима овог краја у посјет су дошли њихови ближњи из Србије. У цркву су људи улазили у реду, палили свијеће и чекали да почне литургија. Зазвонила су звона и богослужење је почело.
Ипак, на Бадњак нису сви били са својим ближњима. Неки су се борили против тежине самоће у овој свечаној зимској ноћи. Бака Даринка Комадина из оближњег засеока припремила је колаче, жито и сарму за Божић. Али у њеној собици, гдје ложи дрва и грије се, једино јој је друштво телевизор.
Да су макар моја дјеца са мном
- Убија ме ова самоћа, тешко ми је. Једва чекам да умрем. Да су макар моја дјеца са мном. Чујем се с њима, али углавном ја више зовем, а они зову када нешто требају. Не могу рећи да ме не воле, али нисам им неко друштво - каже бака и осмијехом покушава сакрити тугу.
Вади кексе на стол и нуди турску каву. Као и већина становника који су отишли у вихору "Олује", и у опћини Крњак повратници су углавном старија популација. Махом су то људи који су одлучили да се врате на своје огњиште и ту проживе старост, успркос чињеници да су им породице остале у Србији.
- Да ми нема комшија, не знам како бих преживјела. Крађе свиња, кокоши, крава и сухог меса постале су учестале на подручју Карловца. Страх ме и да одем од куће. Мада знаш шта, ја нисам ни рођена како треба. С пет година, 1941, остала сам без оца, 1986. године преминуо ми је муж, и онда ме све ово снашло - додаје Даринка Комадина и објашњава да се никада не би вратила у Србију, иако јој тамо није било лоше.
Недалеко Крњака, у селу Бреборница, уз стару цесту према Сплиту, налази се кућа још једне баке која самује. Милица Павловић живи још теже. Некада импозантан обитељски дом данас је девастирана руина, уништена и запаљена након "Олује". Милица обнову никада није добила.
- Муж ми је преминуо након четири године рата, 1994. У избјеглиштво сам отишла 1995. године. Остала сам без свега. Данас живим са 650 куна мировине. Дошла сам назад 1999. године и затекла запаљену и разрушену кућу. Умјесто обнове понудили су ми 22 хиљаде куна на руке, да је сама обновим, али на то нисам могла пристати. То је никакав износ. А у овим увјетима тешко је живјети - објашњава Милица Павловић.
У Бреборници и зидови плачу
И заиста, увјерили смо се у нељудске увјете у којима данас живи ова жена. Зими јој кров прокишњава, а цијеви пуцају од хладноће. У купаоници нема свјетла, врата, плочица... Вода цури на све стране. Живи у само једној собици, која је некада била кухиња. Уз помоћ опћине тек је недавно увела струју.
- Али најтеже ми је што сам сама. Имам два сина и четверо унучади. Они би се вратили, али немају гдје. Није ово живот за дијете. Осим мене ту нитко други не би могао живјети. Самоћу убијам сама. Није лако. Буде и тешких, црних дана с пуно туге, али се некако одупирем томе, да сачувам здравље. Синови ме до сада нису нити једном посјетили. Ето тако - готово шапатом завршава реченицу Милица.
Иако је на Бадњу вечер отишла у цркву, каже да ће Божић прославити сама и да је више ни то не весели.
- Шта да ме весели у свему овоме без моје дјеце? Сви ови благдани су ми најтежи, и слава, и Божић, и Нова година. Једва чекам да прођу - завршава разговор Милица.
Те вечери једино су јој у посјет дошли први сусједи, старији брачни пар. Отишли су прије поноћи. Након тога је остала самоћа у великој разрушеној кући.
У исто вријеме, на подручју Огулина, у мјесту Гомирје, више од двије стотине младих људи окупило се у локалном диско бару. Иако литургије није било, млади су одлучили да Бадњу вечер прославе уз народне пјесме и коло, а тек око јутра настала је тишина.
И у Крњаку и у Гомирју на Божић је било тихо и свечано. Иза зидова неки су били загрљени, неки су јели божићни ручак, а неки су били сами и размишљали како да нађу снаге и преживе још један благдан без иког блиског.
Драга браћо и сестра, помозите овај наш труд да на било који начин ( храна, одјећа, обућа идр ), помогнемо нашим ако тако можемо рећи заборављеним грађанима и грађанкама.
Ево на овај начин вас све замољавамо да се јавите што прије и помогнете, како би успјели да им помогнемо и посјетимо их на Божић у њиховим домовима и уручимо нашу заједничку помоћ, коју ћемо најискреније се надамо сакупити Вашом помоћу.
Контакт на број:
00385997440029
јеромонах Наум
