уторак, 10. август 2010.

СМРТ ГРЕШНИКА ЈЕ ЉУТА



У болници је умро старац. Дијагноза његове болести била је слична суду који је изрекао смртну казну. Његово име је било познато целом свету, али никаква људска сила га није могла спасити. Једина помоћ коју су му његове колеге, лекари, могли указати – била је да се убризга доза морфијума у вену, од које се он већ не би могао пробудити. Али, у то време, доктори, такође атеисти, подсвесно су схватили да живот и смрт припадају одлуци Божијој, а не решењу људи, стога им је остало само да беспомоћно гледају ухваћеног у агонији. Пацијент је имао канцер вилице и језика. 

Овај старац, скоро поменут у виду поштеног рабина, цео живот се занимао доказивањем тога, да је човек само свесексуална природа, да су религија, култура и искуство само контроле над његовим гениталијама, да је љубав родитеља и деце једних према другим – подсвесна жеља за родоскрнављењем (инцестом).
У његовим академским лекцијама и научним делима, налазио се скуп богохуљења и презира према човеку. Као да је сакупио сав талог зла и греха које је човечанство створило од времена његовог постојања и то назвао „науком“. Свет је био спреман да прими ово учење. Људи, далеки од питања психијатрије, жудно су читали његове књиге, јер су у њима налазили апологију (одбрану) демонизма и сопственог греха. То учење није био разлог моралне катастрофе човечанства, али је довео до врења зла, донетим у декадентну културу 20. века.
Немачки философ Шпенглер, написао је књигу „Залазак Европе“. Ако би могли насликати слику под таквим називом, онда би један од главних ликова нa њој био и тај старац који је умирао од канцера језика. Он као да је постао „духовни отац“ науке 20. века о човеку. Постао је следбеник ђаволског суда сексуалне звери. Вероватно претпостављате име пацијента – то је Сигмунд Фројд.
Ако је култура два претходна века била „фаустовска“ култура, када је човек одбацио вечност ради измичућих магновења, које не може да заустави, онда културу 20. века можемо назвати „фројдовском“ културом – тим ругањем свему светом, које се још чувало у човеку. Човек је изгубљен; главно у животу – је прожето са два снажна инстинкта – секса и убиства – савест, у коју је човек погружен, као у првобитни хаос.
Фројд већ не може да говори; он објашњава покретима палчевима, језика изједеног болешћу, као црвима. Говоре да је највећи ужас – видети себе у гробу. Он сeбе види као већ распадајућег мртваца. Метастазе рака су већ прекриле попут паукове мреже његово тело, на лицу се појављују гангренозни чиреви, образи тамне, из уста капље сукрвица; живи леш око себе шири неподношљиви смрад.
Око Фројда нема рођака, нико му не може прићи због смрада, који као да се шири из гроба. Фројдово лице прекривају комарци, које привлачи сладуњави мирис гноја – он се не може одбранити од њих. Тада се његово лице прекрива као прекривачем газе. Изгледа да се због смрада и сатана суздржава да му приђе, да би узео са собом његову душу. Агонија се наставља. 
Фројд је имао драгог пса, од кога се није никада одвајао. Сада је и он, не издржавши смрад, побегао из собе; ово је био последњи удар за Фројда остао је сам, сам са собом, односно са оним што је остало од њега. Увек се бојао смрти, али је сада немо звао својим очима. Говоре да је повишена доза морфијума ставила тачку у историји његове болести.
Фројд – то је један од злокобних симбола нашег времена. Његова смрт је такође симболична: она као да оличава труљење те културе, која је грађена на сексу и крви, на култу изопаченог наслађивања и насиља. Тај смрад гнојавог трупла, има име „разврат“. Али он је већ почео да трује, попут гангренозних чирева, свих пет континената.
 
Kоји је капао из уста и враћао се у грло. Фројд, који је изазвао  Небеса, умро је попут немоћног црва, напуштен од свих. Али и сама смрт Фројда – то је симболичко значење, ми би рекли пророчанство о томе, какав крај може очекивати човечанство.


архимандрит Рафаил Карелин