понедељак, 30. август 2010.

СВ. ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ: О МАНАСТИРУ




Ми и ступамо у манастир зато да бисмо открили страсти које скривено живе у нама и однос наше природе према духовима злобе, којима се она добровољно потчинила. Зато раскидамо окове света, на пуштамо људско друштво, рођаке и имање, да бисмо сагледали наше унутрашње окове и да бисмо их покидали десницом Господњом.

Несрећа је нашег времена, да се многи који долазе у манастир баве само земним стварима и живе далеко од монашког циља и монашког начина живота: поврх тога, они својим примером и утицајем потресају и друге неутврђене. Шта да се ради? Таква ситуација је заиста јадна. Али и ту јадну ситуацију треба препустити вољи Божијој и из свег срца признати да ми друго и не заслужујемо; а да заслужујемо, праведни и милосрдни Бог би нам свакако то даровао. Таква размишљања души која истински тражи Бога пружају мир и спокојство: јер Реч Божија нам је одредила да душевно спокојство налазимо једино у смирењу и самоукоревању.

Манастирски живот открива човеку његове слабости.Због туге не треба ићи у манастир. У манастир се може ступити само по призвању. Сви, колико их знам, који су ступили у мана стир због некаквих спољашњих околности, а не по призвању, бивају веома непоуздани, и неминовно остављају манастир уз велике непријатности и за манастир и за себе.
 Живот у манастиру без искрене жеље да се живи монашки, и стога уз удаљавање од оног понашања које захтевају правила Светих Отаца, може да послужи само на штету и да онога које је на такав живот приморан доведе до најжалоснијих последица.

Шта да се ради? Данашње време је такво, да није само у вашем манастиру неред због губитка истинског поимања смирења и благочешћа пo Богу. Ако Бог трпи такав неред, онда тим пре треба да трпимо ми. А невоље у које западамо услед тог нереда, послужиће нам уместо истинског делања, јер монасима последњих времена је заповеђено да се спасавају невољама. 

из књиге:  ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРАВОСЛАВНОГ ДУХОВНОГ ЖИВОТА