недеља, 22. август 2010.

ПИСМО ЕПИСКОПА БРЕГАЛНИЧКОГ МАРКА РАСКОЛНИЧКОМ "ЕПИСКОПУ" ИЛАРИОНУ




ПРАВОСЛАВНА ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА
ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП БРЕГАЛНИЧКИ


До
епископа брегалничког Илариона
који пребива у расколу


Ваше преосвештенство,


Потстакнути и забринути најновијим дешавањима око бајача и гатача у брегалничкој Епископији, пренесених електронским и писаним медијима у нашој држави, осећамо потребу да вам упутимо ово писмо.

Низак ниво духовне свести код народа у овој Епископији, па и шире, навео нас је да размислимо како је дошло до оваквог случаја. Чудно је будући, као што и сами знате, да се на овој територији радосна вест о Христу Спаситељу проповедала још од првог века. Мученичка крв првих хришћана са ових простора обележила је пут у Царство Небеско. Чиста вера у Једног Бога - Свету Тројицу увек се показала као победоносно оружије у борби са погрешним учењем.

Међутим, у новијој историји Црква памти један тежак период после другог светског рата, када је у већини држава где је православље било доминантна религија, међу којима и у нашој држави, завладао социалистички режим. Уместо вере у Бога се пропагирала вера у политичког лидера. Тамо где се Црква спупростављала, плаћала је то мученичком крвљу. Но, нису били спремни сви да жртвују свој живот у одбрану хришћанских вредности. Већина заведена, од удобног живота који је нудио режим, окренула је леђа Богу. То је придонело да се људи отргну од Цркве и полако али сигурно, духовност код људи је опадала.

Последице духовне пустоши које је за собом оставила ова диктатура, осећамо и до данас. Ослабљена позиција Цркве у друштву придонела је да народ своју чежњу за Богом, задовољава ван благодатног подручија Цркве. У једној таквој изолираној ситуацији није било тешко некима да промовишу своју изопачену побожност измешану са паганством  као критеријум веровања у Бога, често манипулирајући са напуштеним храмовима и манстирима, а неретко и са градњом сопствених храмова, само декларативно православних, где себе промовишу за духовне вође народа. Тако су се и изродили разни самопроглашени духовници који из најразличитијих побуда најчешће материјалних, бајају и гатају, злоупотребљавајући храмове и иконе, да би привукли што више људи поигравајући се са њиховим животима.

Најновији пример са дечком Далибором који злоупотребљава храм бавећи се бајањем, као и сличним дејствима неких других у Штипу и околним градовима, су само пример за забрињавајућу раширеност оваквих појава. Непослушност Цркви и презирање апостолског предања такве људе затвара и без неке посебне осуде ти су се већ сами изопштили из Божије Благодати. Свакако да је ова појава раширена и свукуд по свету, но најсилније тамо где је Црква слаба.

У нашој Епископији ситуација на том плану је више од алармантна. Нови бајачи и гатари се најчешће промовишу, привлачећи народ у свој гето а ви и друге владике МПЦ тешко изналазите метод да убедите народ да је такав пут погрешан. А како и да кажете народу да су бајачи и гатари непослушни Цркви кад и сами пребивате у расколу и непослушности Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви?

Сам начин формирања МПЦ у време када је свукуд Православна Црква била гоњена од социјалистичког режима баца сумњу у искрене намере за стварње једне здраве помесен Православне Цркве. Те сумње су се показале као оправдане кад су после неколико година по формирању МПЦ тачније 1967. године тадашњи епископи у сарадњи са властима насилно и против сваког каноснског поретка, оцепили су се од јединства са Црквом и тако су постали затворена група ван благодатног подручија Цркве. Свеједно да ли је та гупа више или мање организована ипак, одељујући и оцепљујући се од јединства Цркве та група је представљала а и до данас представља само гето.

Зар не личи и МПЦ на једну бајачницу оцепљујући народ од једног Тела Христовог и манипулирајући са недовољно упућеним народом без разлике што је она организованија заједница од индивидуалних бајача и гатара.  Ваша борба против бајача је оправдана, али у вашој ситуацији изолованост од других православних Цркава личи на борбу између две затворене групе заинтересоване за исти бизнис. Неки од бајача носе мантије и крстове и споља је тешко да их човек разликује од свештених лица. Али оно што Цркву разликује од ових аномалних појава је управо једниство једног Тела Христовог. То јединство недостаје МПЦ већ скоро пола века. Све те године проведене у расколу и не покајању не доприносе ништа за решавање оваквих крупних проблема па зато ситуација са бајачима одговара примеру који даје МПЦ. Раскол рађа расколе и непослушност непослошности док покајање преображава човека за живот вечни.

На крају нам остаје само да се надамо да ће те ви као и други епископи МПЦ и верници који пребивају у расколу схватити погубност таквог живљења и пожелећете да изађете из гета да би осетили плодове покајања у наручију Божијем који вас неуморно чека. Само тако ће те показати примером шта је Црква а шта је затворена група бајача.


Епископ
+ брегалнички и мјестобљуститељ битољски Марко

извор: www.poa-info.org