ДРУГА НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА

Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се (Јн.10,9). Исто Господ говори и на другом месту: Нико не долази Оцу осим кроз мене (Јн.14,6). И још једном то потврђује када каже: Без мене не можете чинити ништа (Јн.15,5). Све вредно што у себи има Хришћанин, који је сав у Христу, добија једино од Христа. Његово оправдање је од Христа, и тело његово - такође је Христово. Онај ко се спасава, спасава се због тога што је обучен у Христа. Само у таквом стању он може да приђе Оцу. Ми смо отпали од Бога и зато смо изазвали гнев према себи. (Суђење по) правди Божијој одступа од нас и милост се Његова пружа ка нама и прима нас, који се приближавамо, само ако се приближавамо Њему у Христу и Христом. Печат Христов се отискује на целој природи Хришћанина. Онај ко га носи поћи ће усред сенке смрти и неће се уплашити зла.

Да бисмо били такви; ми имамо тајне - крштење и Причешће, које у грешницима, по крштењу, делују покајањем. Но, и то је од стране Господа. У наш удео, пак, спада да у своме духу образујемо погодна расположења за њихово примање - веру, која исповеда: "Ја сам пропао, но спасавам се само Господом Исусом Христом"; љубав, која ревнује да све посвети Господу, ништа не штедећи; и наду, која се не нада на себе, него је уверена да неће бити остављена од Господа, очекујући сваку помоћ од Њега, било унутрашњу било спољашњу, током целог свог живота, све док човек не буде узет тамо где је и Он сам. 

извор: www.svetosavlje.org

Такође ова друга недеља велике четрдесетнице је посвећена св. Григорију Палами солунском архиепископу.

Све­ти Гри­го­ри­је се под­ви­за­вао у Ва­то­пе­ду крај чу­ве­ног стар­ца Ни­ко­ди­ма, ко­ји га је на­у­чио нај­ве­ћој истин­ској му­дро­сти - ка­ко пре­во­ди­ти за­по­ве­сти Бо­жи­је и је­ван­ђељ­ске вр­ли­не у де­ло, тј. ка­ко их ожи­во­тво­ри­ти у са­мо­ме се­би. Већ по­сле две го­ди­не про­ве­де­не код ово­га стар­ца, све­ти Гри­го­ри­је би­ва удо­сто­јен бо­жан­ског ја­вља­ња. Ка­да је јед­ном био на мо­ли­тви, ја­вио му се у ве­ли­кој све­тло­сти све­ти апо­стол Јо­ван Бо­го­слов, пи­та­ју­ћи мла­дог мо­на­ха: ,,За­што ти мо­ле­ћи се Бо­гу сва­ки пут стал­но по­на­вљаш Про­све­ти мо­ју та­му! Про­све­ти мо­ју та­му!"? А Гри­го­ри­је му је од­го­во­рио: ,,А шта бих дру­го тра­жио?" Та­да му је ап. Јо­ван од­го­во­рио да ће он, по во­љи Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, би­ти ње­гов не­пре­ста­ни за­штит­ник и пу­то­во­ђа на то­ме пу­ту Гри­го­ри­је­вог из­ла­ска из та­ме у све­тлост.

По­зна­то је да је упра­во све­ти Јо­ван Бо­го­слов - бо­го­слов све­тло­сти, а упра­во се у ње­го­вом Је­ван­ђе­љу Хри­стос на­зи­ва ве­ли­ком Све­тло­шћу, Ко­ја про­све­тља­ва овај свет.

По­сле то­га не­бе­ског ви­ђе­ња, све­ти Гри­го­ри­је про­во­ди још три го­ди­не у по­слу­ша­њу сво­ме стар­цу, а по­што се он упо­ко­јио, он од­ла­зи у Ве­ли­ку ла­вру све­тог Ата­на­си­ја (осно­ва­на и уте­ме­ље­на 1060. год.). У Ве­ли­кој ла­ври, све­ти Гри­го­ри­је, та­да већ по­зна­ти под­ви­жник (мо­гло би из­гле­да­ти чуд­но) до­би­ја по­слу­ша­ње да слу­жи бра­ти­ји за тр­пе­зом и да бу­де по­јац у цр­кви. Све­ти Гри­го­ри­је је то по­слу­ша­ње му­дро ис­ко­ри­стио ка­ко би се из­бо­рио са сво­јим те­ле­сним стра­сти­ма, сном итд, до­сти­гав­ши та­ко ста­ње е­ван­ђељ­ског бе­стра­шћа и чи­сто­те. Сво­јим под­ви­зи­ма, Гри­го­ри­је вр­ло бр­зо сти­че углед код оста­лих мо­на­ха, а он, да би из­бе­гао људ­ску сла­ву, од­лу­чу­је да се по­ву­че у скит зва­ни Гло­си­ја, тј. у пу­сти­њу.

Ту у пу­сти­њи под ру­ко­вод­ством бо­го­му­дрог стар­ца Гри­го­ри­ја, он на­ста­вља свој под­виг ду­хов­ног уса­вр­ша­ва­ња, ба­ве­ћи се не­пре­ста­ном ум­но-ср­дач­ном мо­ли­твом и бо­га­те­ћи се љу­ба­вљу пре­ма Бо­гу. Већ у то вре­ме, Бог га, као свој иза­бра­ни и сми­ре­ни са­суд, про­сла­вља из­у­зет­ним да­ро­ви­ма ду­хов­ног со­зер­ца­ња, ум­не мо­ли­тве, да­ра су­за, чу­до­твор­ства.

извор: www.eparhija-dalmatinska.hr