среда, 25. новембар 2009.

СТАРАЦ ЈОСИФ СПИЛЕОТ

 3. О поретку и нереду



Међу обавезама чијем нас је испуњењу Старац поучавао од првих дана живота под његовим старешинством, било је и очување реда и поретка. Неред је описивао у најмрачнијим бојама и често је помињао изреку преподобног Јефрема Сирина: “Они који нису руковођени падају као лишће.” Како нам је Старац говорио, та изрека односи се управо на неред. Осим тога, имао је обичај да наводи различите примере из живота савремених стараца, а посебно старца Теофилакта. Он се подвизавао у испосници Светог Артемија, а одликовао се врлинама и духовним даровима.

Будући да је био подвижник и безмолвник (исихаста), старац Теофилакт се читавог живота придржавао строгог поста и није јео чак ни биљно уље. Једном приликом је прихватио ученика, будућег оца Арсенија, и лаконски му рекао (благословени старац био је уздржан и у речима): “Слушај, чедо моје! Ако останеш код мене, хтео бих да у твом животу постоји одређени ред. Без тога никад нећеш постати монах. Окрени се унаоколо и погледај ствари које ти показујем. Тамо је крчаг, тамо чаша, тамо бокал, тамо двопек и све што видиш. Хоћу да се увек налазе на тим местима. Ако на почетку погрешиш, први пут ћу те подсетити на право место ствари, али други пут нећу трпети. Ако и трећи пут наставиш да правиш неред, замолићу те да узмеш своје ствари и да одеш, да не би узнемиравао мене ако већ не желиш да сам имаш користи.” Блаженопочивши Старац нам је говорио како је слушао о трезвеноумљу оца Теофилакта, и о томе да је његов ум, захваљујући својој чистоти и духовном стању овог подвижника, често бивао отет у сазерцање. “Једном сам“, сећао се он, “слушао да су га зграбили демони и избацили из келије. Било је зимско доба, па је чак и снег падао. Вукли су га нагог по снегу читаве ноћи, да би га ујутро неповређеног вратили у келију. Истог дана, други оци доносили су понешто од његове одеће, нађене тамо где су га бацали лукави духови. Сасвим је могуће да су то учинили зато да би његов ум одвратили од сазерцања, како се много пута догађало и древним оцима.”
Прича се да је једне ноћи до келије старца Теофилакта дошла дивокоза и да је закуцала на врата. Када је старац отворио, показала му је своју поломљену ногу. Старац је повезао ногу и заповедио дивокози да се врати за осам дана. Тако се и догодило, и дивокоза је дошла у исто време. Старац јој је поново повезао ногу и рекао да поново дође за осам дана. Тога пута, старац је видео да је нога већ здрава. Заповедио је дивокози да се више не враћа и она се заиста покорила његовим речима!
Једно од најизразитијих обележја ових блажених подвижника било је строго очување поретка. Тиме се одликовао и наш Старац, па је и од нас захтевао да се тако понашамо. Говорио нам је да се човекова личност и карактер изграђују превасходно захваљујући доследном поштовању сређеног и исправног начина живота. Човек, који је донео одлуку да поштује одређени поредак, задобија одлучност и одважност. То је веома важно и неопходно за наш живот, јер је он непрестана и сурова борба. Змија не тежи само да нанесе делимичну штету него као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1.Петр.5;8), и можемо јој се супротставити једино одлучношћу и одважношћу.
Постоји још један подједнако важан разлог за очување реда, а то је променљивост и непостојаност људског карактера, која се појавила као исход Адамовог пада. Општа огреховљеност коју сваки од нас носи у себи такође отупљује одлучност и одважност. Поред тога, одважност умањују неопитност, незнање, непознавање облика у којем се води невидљива битка и њена неравноправност. Ниједан други чинилац који зависи од човека не доприноси успеху у тој мери као чврста и непоколебива одлучност и осмишљен поредак.
Карактеристично обележје житија светих отаца је њихова упорност у очувању правила и устава као основних елемената њиховог личног опита. Наш Старац је гајио посебну симпатију према књизи светог Исаака Сиријског, која му је била готово нераздвојни приручник. Цитирао је напамет читава поглавља из те књиге, а посебно она која се односе на улогу правила и устава у монашком животу, почев од делатне побожности која служи као уводни степен, па све до сазерцања и човеку доступног савршенства. Сећам се колико се често позивао на 9. слово, “О поретку и правилима за почетнике, и о томе шта њима доликује”. И данас се сећам једног од најважнијих цитата из тог Слова: “Где год да се налазио, сматрај да си мањи од свих и слуга браће своје!”
Старчева првобитна одлука да прихвати безмолвије (исихију) и усамљеништво морала га је подстаћи и на строжији начин живота. То је, наравно, својствено свим безмолвницима чије се пребивалиште, начин и услови живота разликују од општежића, које следи већина монаха. Како пишу свети Оци, такви људи су и у древности на први поглед изгледали строги. То се догађало стога што је њихов карактер постепено бивао лишен мекоће у опхођењу. До тога је долазило готово несвесно, услед усамљености и извесне недружељубивости ових подвижника. Запамтио сам да се о нечему сличном говори у Житију аве Паламона * , којем је за послушника дошао врлински Пахомије, потоњи утемељитељ општежитељног монаштва потчињеног уставу.
Понекад бисмо Старцу поставили питање у вези са строгошћу нашег сопственог поретка. Одговарао би нам навођењем примера из житија древних отаца. Ови оци нису запостављали дужност љубави према ближњем, али су јој претпоставили љубав према Богу и марљивије су следили исихастички (безмолвнички) начин живота. Будући да смо и ми управили своје кораке према истом циљу, Старац се често позивао на изреку аве Исаака, која каже да су “затварање на једно место и непрекидан пост” неопходан услов за напредовање монаха.
Ја сам, међутим, више пажње поклањао другој страни овог поретка која можда и јесте уводна, али је имала већи значај за почетну етапу мог пута. Ради се о томе да ми је много помогла строгост у очувању устава, и ја сам се трудио да га следим ма где се налазио. Ако ни у чему не бих нарушио устав, онда не би слабила ни ревност, ни жар, ни молитва, ни моје надахнуће. Међутим, уколико бих понекад преступио своје уобичајено правило, било да је то начин исхране, молчаније (безмолвије, исихија) или стражење над собом, долазило би до растројства у којем бих тек уз велики напор успевао да очувам свој устаљени поредак. Била ми је то добра лекција након страдања које сам морао да претрпим.
Догађало ми се да у својој детињастој наивности пређем границу допуштеног. Једном сам рекао Старцу: “Ти уопште ниси строг по карактеру него си, напротив, веома сажаљив према својој браћи. Због чега си онда толико суров у погледу прописа нашег устава, да се сви због тога саблажњавају?” Насмешио се и одговорио: “Нисам ни помислио да ћеш имати храбрости да ме то питаш. Слушај шта ћу ти рећи. Опит ме приморао да тако поступим, јер другачије не бих могао да наставим оно чему ме Бог научио. Апостол Павле каже: Ако ово чиним од своје воље, плату имам; ако пак без своје воље, служба ми је поверена (1.Кор.9;17). Блаженопочивши Старац није хтео да говори о томе, али ја сам чврсто веровао да његова приврженост безмолвију није била случај него вишње предодређење.
Старац нам је говорио: “Захтеви људи да их примамо без икаквог ограничења одговарају заједничком путу свих отаца који, благодаћу Божијом, многи следе на овом светом месту, јер ће на Светој гори свако наићи на добар пријем тамо где буде пожелео. Међутим, ваша и моја обавеза је да служимо као безмолвници, према предању древних пустињских отаца, што није свима познато и што не могу сви да испуне. Безмолвствујући у време свог боравка на Светој гори, свети Григорије Палама је бежао, скривао се, копао јаме у земљи и на све начине тежио усамљеништву. Кога је он тада примао и с ким се сусретао? Поред тога, неоспорно је утврђено да је поредак у животу најважније средство духовног напредовања. Он је циљ закона и заповести које је Бог од најстаријих времена предао људима. Нарушавање целовитости карактера након грехопада прародитеља захтевало је давање Закона који ће уравнотежити неусклађене душевно–телесне снаге. Када закон, заповести и поредак престају да буду потребни? Онда, када човек уз помоћ божанске благодати поново задобије своју личност, тако да се, према речима апостола Павла, смртно обуче у бесмртност (1.Кор.15.54) а живот , да тако кажемо, прогута оно што је смртно (в.2.Кор.5;4). Тада уистину закон није прописан за праведника (1.Тим,1;9).