четвртак, 22. октобар 2009.

УЧЕЊЕ СТАРЦА ЈОСИФА СПИЛЕОТА


1. О освећењу и бестрашћу

Претходно сам већ говорио о томе колико је тешко описивати ликове духовних људи. То би требало поновити и сада, додавши да покушај проницања у дубину и ширину њихових просвећених мисли и духоносног житија представља изузетну смелост. Такав покушај сусрешће се са још већим тешкоћама ако онај, ко се тога прихватио, није и сам просветљен и не поседује духовно делање. Због тога ћемо сву нашу бригу положити на Господа (в. 1.Петр.5;7), да Он по богатству Своје доброте (в. Рим.2;4) положи у срца љубазних читалаца познање онога што је ширина и дужина, и дубина и висина (Ефес.3;18) духовног хоризонта, на који ступају и по којем се крећу они које води Дух Божији (Рим.8;14), који постају синови Божији, јер је онима што га примише дао власт да буду чеда Божија, они који верују у име Његово (Јн.1;12).
Општеприхваћена правила људске логике не могу се применити на духовну сферу. Управо из тог разлога апостол Павле ослобађа духовне људе од закона, говорећи да закон није прописан за праведника (1.Тим.1;9). Међутим, на путу подвижништва, на којем се уобличује духовни човек, постоје и извесни недостаци. Будући призвани из незнања ка знању, односно ка вери и покајању, ступамо у област учења и напредовања, и уколико даље напредујемо, утолико све више смањујемо празнину својих пређашњих недостатака. Делимично видимо, делимично напредујемо, делимично се усавршавамо, и све то бива по милости и благодати Божијој. Последица тог, по својој природи делимичног напретка, јесте испољавање недостатака чији узрок није у приклањању и искривљавању човекове исправне намере или у његовом скретању “улево.” Вероватно је да се овде дешава нешто што је слично сунцу, чији зраци не могу да обасјају човекова леђа све док оно не дође у зенит, када је читаво човеково тело умивено светлошћу. То значи да подвижник још није достигао пуноћу благодати и да због тога у његовом животу још постоје тренуци недирнути просветљењем па, према томе, постоје и недостаци. Уосталом, пуноћа и савршенство за њега су безусловно циљ васцелог живота.
Готово потпуно одсуство практичног опита духовног живота рађа у души савременог човека мноштво питања, која редовно слушам током својих свакодневних сусрета и разговора. Освећење, односно савршенство у Богу, готово редовно тумаче људи који су далеко од истинског опита, због чега је прави смисао овог појма у потпуности изопачен. Са страхом и побожношћу допуштам себи да наведем неколико расуђивања светих отаца везаних за ову тему, која ће моћи да објасне смисао и значај освећења сагласно светоотачком предању. Наводећи и објашњавајући расуђивања наших највећих Отаца везана за појам “освећења”, говорићемо где оно започиње, куда води и како се задобија, да бисмо уз њихову помоћ добили извесну оријентацију.
У извесној мери, сваки човек је способан да окуси освећење, уколико подвижништво и пут ка савршеном освећењу доследно пролазе кроз одређене степене. Сваки човек може и дужан је да достигне неки од тих, виших или нижих степена. Пут који води ка освећењу и сваршенству у Христу је покајање јер сви сагрешише и лишени су славе Божије (Рим.3;23). Што се човек више успиње на лествици покајања, утолоко достиже виши степен освећења. Граница истинског покајања садржи се управо у томе да човек задобије изгубљену благодат које је лишен услед греха или је пак, живећи далеко од вере и богопознања, није ни имао. Задобијање благодати није нешто делимично, него савршенство усиновљења, које Христос кроз Цркву дарује верујућима. Верујући могу, уколико то хоће, да задобију савршенство сагласно својим могућностима, а свети Оци га даље деле на три ступња: очишћење, просветљење и савршенство. Трећи ступањ назива се савршенством али и бестрашћем, богопознањем или љубављу према Богу. Називају га још и суботовањем или починком  јер тада човек може да отпочине од дела покајања, као што је и Бог у седми дан отпочинуо од дела Својих.
Велики Максим Омологет (Исповедник) наводи три основна ступња која су уобичајена за монахе и карактеристична за оне што су се приближили освећењу. Први ступањ састоји се у томе да се “не сагреши дејством (тј. делом).” То је степен очишћења и духовни борац који се “подвизава по правилу” (в. 2.Тим.2;5) превазилази противприродно стање. Други ступањ подразумева “да се у души не задржавају страсне помисли.” То је ступањ просветљености, чија је главна особина пријемчивост за божанско просветљење, тако да ум може да контролише страсне помисли. Трећи ступањ или савршенство састоји се у томе “да у мислима бестрасно посматрамо лик жене и оних који су нас увредили.” Душа се на овом ступњу приближава ослобођењу јер страсне мисли, ако се уопште још појављују, немају више моћ да је повуку за собом. У суштини, то и јесте главни циљ духовног живота. Правилна употреба мисли следи правилну употребу дела и самим тим се поништава главно зло јер, како кажу свети Оци, уколико неко најпре не сагреши у мислима, никада неће сагрешити ни делом.
Вера, страх Божији, ревност која отуда происходи и тачно извршење заповести умртвљују страствени део душе који се у потпуности окреће Богу јер, како каже Апостол, живот гута оно што је смртно (в.2.Кор.5;4). Чувства тада дејствују само у оквирима закона нужности, повинујући се уздржању, и самим тим изазивајући плач и осећање сопствене огреховљености.
Иако се савршенство распростире на сва три поменута нивоа, могућа је и само делимична причасност бестрашћу. Човек који је прошао кроз ова три ступња није још постао сасвим савршен, иако је, макар и делимично, спознао закон слободе и задобио опит освећења. Он је способан да тачно опише оба стања: благодати и прелести, врлине и греха, борбе и пораза и, уопште, сва тајинства невидљиве борбе.
На другом месту, преподобни Максим Исповедник разликује четири степена бестрашћа: “Првим бестрашћем назива се нетакнутост телесног кретања дејственим сагрешењем. Друго је када душа у потпуности одбија страсне помисли, треће савршена непокретност чежње ка страстима, а четврто – савршено ослобађање мисли од свих чувствених маштања.” Разматрајући два вида савршенства, и апостол Павле на једном месту себе сматра савршеним, а на другом несавршеним. Он каже: Не као да то већ постигох или се усаврших , а непосредно након тога: Ми, дакле који смо савршени, овако да мислимо (Филипљ.3; 12, 15).
Сматрам да бољем разумевању таквих појмова као што су “освећење” и “бестрашће” могу помоћи и следећи цитати из Добротољубља. Према речима светог Максима Исповедника, “освећење је савршена непокретност и умртвљење чувствене чежње”, а бестрашће “мирно стање душе, у у којем она постаје непокретна за зло.” Сагласно ави Таласију, “савршено бестрашће поседује онај који није привезан нити за ствари, нити за сећање на њих.” Дијадох, епископ Фотички, тврди да “бестрашће не значи одсуство демонских напада... него да човек остане непобеђен када га они (демони) нападну”, док га на другом месту дефинише на следећи начин: “Чистота не подразумева да човек више не чини зло, него да бригом о добру успешно уништава зло.” Према речима аве Исаака Сиријског, “бестрашће се не састоји у томе да не осећамо страсти, него у томе да их не прихватамо. Услед многих и различитих врлина, видљивих и скривених које су задобили свети, страсти у њима су изнемогле (занемоћале) и не могу лако устати на душу, као што ни ум више не мора стално да обраћа пажњу на њих.” И свети Марко Подвижник каже: “Ум који по благодати Божијој твори врлинска дела и који се приближио знању, не осећа снажно дејство рђавог и неразумног дела душе, јер га знање узноси у висину и отуђује од свега што је у свету.” Јефрем Сиријски запажа да “бестрасни, који су се незасито устремили ка крајњем циљу, чине савршенство бесконачним, јер нема краја вечним добрима.”
Наведеним одређењима могла би се додати и многа друга. Она карактеришу савршенство које људи могу достићи и које је по својој суштини несавршено јер, према речима апостола Павла, “овде делимично видимо и делимично знамо, и тек у будућности, када дође савршено, онда ће престати што је делимично (1.Кор.10;13).
Све што је постављено испред те границе представља дужност свих људи као разумних бића и природа захтева да буде испуњено. Нарушавање тих граница спушта разумну природу до неразумног и противприродног стања. Закон природе, а према томе и човекова обавеза, састоји се у томе да не греши и да води праведан живот. Одатле па надаље започиње област дејствовања закона благодати. Иако представљају продужетак оног претходног, закони благодати нису прописани за све људе. Њихово остварење је сложено дело које се ретко среће, посебно у условима друштвеног живота. Када су нашег Господа упитали шта је неопходно за спасење, Он је најпре поменуо испуњење заповести, као што је чинио и велики Претеча, проповедник покајања. Господ је једино онима који траже узвишеније савршенство наредио да се одрекну себе и да крену за Њим.
Праведници који су живели од памтивека и налазили се на том ступњу очувања заповести названи су непорочнима и беспрекорнима. Апостол Павле их често назива “светима.” Тако се у 2. посланици Коринћанима позива на све свете који живе у Ахаји, док у Посланици Римљанима говори о светима који живе у Јерусалиму. Еванђелист Лука каже да Претечини родитељи бијаху обоје праведни пред Богом, и живљаху по свима заповестима и уредбама Господњим беспрекорно (Лк.1;6).
Долазак Бога Логоса и чињеница да је Његово богодолично величанство примило нашу природу, уздигли су човека до пуноће савршенства, до његовог првобитног призива. “Образ и подобије” као основа личности били су већ предати човеку у наслеђе. Од тог доба, племените личности, боголике жеље и богодолични циљеви су, имајући Господа Исуса као прволик (прототип) превазишли закон дужности, закон заповести (Ефес.2;15) и ступили у област догме љубави. На тај начин, они су од прволика добили благодат и силу да би под Његовом владавином и руковођењем творили дела која су већа од ових (Јн.14;12). Њихова највећа брига постало је племенито надметање за право да се уђе унутар иза завесе (Јевр.6;19), као што је туда ушао и Најслађи Исус, средиште њихове љубави. Ослободивши се узрока и повода који су нашу палу природу приклањали на своју страну, они настављају свој неупоредиви подвиг. Као што каже свети Исаак Сиријски, “лутали су по пустињама, планинама, пећинама и јамама земаљским, будући добро устројени усред пометње.” Поставивши у темеље свеобухватно самоодрицање, ови богољубиви небески путници не одричу се само света и његових дела него и сопствених душа. На тај начин се они, обнажени од свега својега што је “унутра, споља и око њих”, васцело предају благодати Господњој и правилном подвизавању под покровитељством учитеља у Богу. На том попришту, чије се трајање подудара са временом њиховог овдашњег живљења, они успевају да сачувају бедра своја опасаним и светиљке запаљеним (Лк.12;35), као што је рекао Господ, и очекују “вишњу силу” и “обећања Оца небеског.” Посвети их истином твојом: реч Твоја јесте истина... Ја у њима и Ти у мени... да љубав којом Ме љубиш у њима буде, и Ја у њима (Јн.17;17, 23 и 26).

наставиће се ...