ВАПАЈ БИГОРСКОЈ ОБИТЕЉИ

Мислимо да нема ниједног Православног верника кога није погодила вест о ватреној стихији која је прогутала велики део Манастира Светог Јована Богорског. Иако су браћа монаси из тог Манастира у расколу ипак не верујемо да је неко остао равнодушан на ову несрећу. Материјална стредства ће се наћи да се опет обнови овај Манастир, али много битније је да се извуче духовна поука из овог искушења. Када је пре неколико година страдао Манастир Хиландар на Светој Гори, имали смо прилику да читамо неке коментаре браће из Македоније који су се тако рећи ситили тој несрећи. Недао Бог да се ми ситимо некој несрећи. Можда ће неко ово протумачити као неискрено, али Бог нам је сведок да смо искрени. Саосећамо са браћом из Бигорског Манастира и молим се Богу да се Манастир у најскорије време обнови, али поред подршке и добре жеље хоћемо да искрено и братски и свакако ненадмено апелујемо игуману и братији да извуку духовну поуку и да мало шире погледају ствари и да се потсете да се монах даје живој Цркви и живом Богу а не мртвом камењу па нека је то и манастирско. Ово говоримо у контексту онога што смо чули да је игуман Бигорског Манастира некада изјавио да он потпуно схвата изолираност Македонске Праволсвне Цркве и да жели да приступи у јединство Једне Саборне и Апостолске Цркве али оно што је створио у Манастиру у смислу обнављања не може тако лако да напусти, страхујући, наравно ако приступи у јединство, да ће га државна власт избацити из манастира као што је то учинила са осталим монасима који су приступили Цркви. Манастир ће се обновити али може да га, не дај Боже, опет задеси несрећа, зато треба да братија има у виду шта је приоритетније да ли камење или жива Црква? Наравно да је неупоредљиво добро кад би монаси живели у јединству Цркве и били у свом манастиру, али ако је питање да ли да будемо у манастирима и ван Цркве или да будемо ван Манасира а у јединству Цркве онда, по нашем скромном мишљењу не би требало да буде дилеме имајући у виду шта све може да се деси са манастиром па ако хоћемо и са нашим овоземаљским животом. Браћо Македонци отворите ваша срца и душу и погледајте да вас волимо као браћа у Христу и молим вас немојте ово схватити као надменост и неискреност. Бог нам је сведок да смо искрени и да вас волимо и да саосећамо са вама, а верујте да је то случај и са већином Православаца ма како год да вам се чинило да је другачије и искрено се надамо да нећете још дуго да останете ван Цркве како би могли да заједничаримо сви у Христу Господу и Спаситељу нашем и овде, а и у Царству Његовом у све векове.

С.М.О