ЕПИСКОП СТОБИСКИ г. ДАВИД - СТАЊЕ ЦРКВЕ У МАКЕДОНИЈИ - ПОА

Епископ стобиски и Местобљуститељ струмички г. Давид
Кратак осврт на историју Охридске Архиепископије
- приказ савременог стања прогона Цркве у Р. Македонији -



Ваша Преосвештенства, Епископе далматински г. Фотије, Епископе горњoкарловачки г. Герасиме, преподобни оци, ђаци и сви присутни, пре него што стигнемо до савременог стања Цркве у Р. Македонији, покушаћу да дам један веома кратак, један сасвим сажет преглед историје Хришћанства на тим просторима, како би стигли до данашњих дана.

Историјска област Македонија је област која се сусрела са Хришћанством још y I-ом веку. Када је свети апостол Павле долазио овде, код вас у Далмацији, историчари кажу да је свакако морао да прође веома познатим у то време путем, касније названим „Виа Игнатиа“. Тај пут је водио кроз старе градове који се и данас налазе и у Р. Македонији. То су Битола и Охрид. Тако, још од првих векова, на поменутој територији људи су се сусрели са Хришћанством.

Византијски император Јустинијан установио је у VI-ом веку, веома познату из тог историјског раздобља, Архиепископију, која се звала Јустинијана Прима, и која је била организована Црква са својом катедром, са својим Архиепископом. Касније су се и Охридски Архиепископи потписивали као „Архиепископ Охридски и Јустинијане Приме“. Јустинијана Прима је установљена, рекли смо у VI-ом веку, а Охридска Архиепископија се увек сматрала наследница Јустинијане Приме.

После пораза цара Самуила у битци на планини Беласици, од византијског императора Василија Другог Македонца Бугароубице, сам император Василије, царским „хрисовулима“ 1018 год., је уредио делатност Охридске Архиепископије. Тако, званична година када је почела да делује Охридска Архиепископија може се сматрати 1018 година.

До 1767 год., Охридска Архиепископија је деловала као аутономна Црква у саставу Цариградске Патријаршије, када је султанским ферманом укинута, исто као и Пећка Патријаршија. И Пећка Патријаршија, и Охридска Архиепископија ушли су у састав Цариградске Патријаршије. Такво стање имамо до 1920 год., када тадашња Вардарска бановина улази у састав Краљевине СХС, и Српска Православна Црква која тада поново добија Томос о аутокефалији, преузима црковну јурисдикцију на просторима данашње Р. Македоније.

Такво стање траје до 1945 године. Зашто помињемо овај кратак увод? Због тога што је веома важно да се види из овог сажетог прегледа, да од I-ог века до 1945 год., Црква на територији данашње Р. Македоније, никада није била у расколу. Било је неких покушаја од стране бугарске Егзархије о нарушавању канонског поретка, али, као и данас, и тада су верни људи и јерархија канонске Патријаршије били присутни на просторима данашње Р. Македоније.

Значи, 1945 год., када се завршава II светски рат, у Скопљу се одржава један самозвани „црковно-народни собир“ на коме су присуствовали комунисти који су тада били на власти, припадници муслиманске вероисповести, јеврејске вероисповести и православни свештеници. На том сабору није био присутан ни један православни Епископ. Последњем канонском Епископу, Митрополиту Скопском Јосифу, власти су забранили улазак у тадашњу, први пут формирану, Народну Републику Македонију. Дакле, последњи канонски Епископ уопште није могао да уђе у своју Митрополију.

Тај „црковно-народни собир“, формирао је један иницијативни одбор, који се састојао и од православних свештеника, и од политичара који су учествовали у тадашњој, комунистичкој власти. Долазимо, дакле, до једног веома важног питања, које додире еклисиологију Православне Цркве. Од 1945 год., тај иницијативни одбор, декретом је забранио било коме православном Епископу, а посебно, разуме се, Митрополиту Скопском Јосифу, да уђе у Р. Македонији. Значи, од 1945 год., до 1958 год., пуних 13 година, на територији данашње Р. Македоније није уопште крочила нога канонског, православног Епископа. Они су избацили све антиминсе на којима је био потписан Митрополит Скопски Јосиф, и на Литургији, на месту где треба да се помене Епископ, нису помињали Епископа. Свакако, разумете о каквој јереси је реч. Јер, јасно је да свештеници служе Литургију у име свог Епископа, он им даје антиминс, да на том антиминсу, у његово име, служе Литургију. Била је реч о једној, да кажемо тако, презвитеријанској цркви.

У Патријаршији у Београду сачувана је свеукупна коресподенција која је Српска Православна Црква имала тада са тим такозваним иницијативним одбором. Рецимо, тај одбор је 1958 год., тражио од Патријарха да им рукоположи њиховог Епископа. Патријаршија, као мајка Црква, свакако да је показала бригу о Цркви у Р. Македонији, рекавши том иницијативном одбору да им пошаљу списак кандидата за Епископа. Укратко ћу Вам прочитати један аутентични докуменат. То је списак кандитата ѕа Епископа, који је тај одбор, потписан као „Православна Епархија скопска – црквени суд“, послао у Патријарху српском.

„16. Маја 1958 године, Скопље.

Ваша Светости,

У вези достављеног Вам предмета, преко овог црквеног суда, бр. 8/58 којим су достављене биографије и изјаве предложених кандидата-домородаца за Епископе на упражњене епархије у Народној Републици Македонији, а у вези постигнутог споразума у вези црквеног питања у Народној Републици Македонији, између Светог Синода и чланова иницијативног одбора за организацију православне Цркве у Републици Македонији, част нам је да Вам за предложене кандидате доставимо овај накнадни извештај.

Први кандидат: Прота Нестор Поповски, стар 42 године, 20 година свештеничке службе, ожењен. Његова супруга Милка саглашава се да се разведе имајући у виду високе народне и црковне интересе, што их ова висока жртва њеног мужа налаже, и приправна је да свој живот проведе у старању и васпитању своје деце: Бранислава, рођеног 1940 године, који сада завршава седми разред гимназије у Скопљу, Кирила, рођеног 1942 године, који сада завршава шести разред гимназије у Скопљу и Добриле, рођене 1947 године која ове године завршава први разред гимназије у Скопљу.

Други кандидат: прота Тома Димоски из Битоља, стар 55 године, има 27 година свештеничке службе, његова супруга Спаса ценећи његову жртву сагласна је да се од истог разведе и посвети својој деци: Љубици...“

Итд, итд. Ево, да стигнемо до задњег кандидата који се зове Влатко Захировски, „професор гимназије у Охриду, ожењен, његова супруга сагласна да се у интересу и добробит народа и цркве, од истог разведе. Има четворо деце од којих је најстарије 12 година.

Достављајући Вам предње, молим Вашу Светост да се овај извештај прикључи предмету који Вам је достављен од стране овог суда под број 8/958.

Целивам Вашу десницу и просим благослов. За претседника црквеног суда, архијерејски заменик, прота Нестор Поповски.“

Први кандидат сам себе предлаже за Епископа.

Треба рећи да после сабора 1945 год., кад је проглашен тај иницијативни одбор, Српска Православна Црква је сазвала ванредни Сабор и одмах прогласила тај сабор за разбојнички, за неважећи. Овог пута, сасвим разумљиво, Српска Црква је хтела да по некој икономији води бригу о спасењу православних људи који живе у Р. Македонији. Како СПЦ није могла да прихвати ни један предлог, одговорили су им да сви предложени кандидати не испуњавају основне услове да буду рукоположени за Епископе.

Одмах затим је започет следећи сценарио: Доситеј, викарни Епископ тадашњег српског Патријарха био је, по мајци, родом из Македоније. Њега, без било каквог знања Патријарха и Епископата Српске Православне Цркве, комунистичке власти су одвеле у Охриду и тамо су га држали четири дана закључаног у претседничкој резиденцији без права да контактира нити са Патријархом, нити са било којим од Епископа. После тога, 1958 год., опет један такав црковно-народни сабор, без учества било каквог Епископа, прогласио је Доситеја за Архиепископа охридског и Митрополита македонског.

Знате сви да је тадашња комунистичка власт хтела да ослаби Цркву и да је њима било од велике користи да унесу раздор у Цркви. И, видите, један велики парадокс: у свим црквама које су били у источним комунистичким земљама, дешавао се прогон, свакако и у српској Цркви, али овде имамо један велики парадокс, да комунистичке власти „стварају“ цркву. И то смо мало пре и говорили, да српска Црква има великих новомученика, као што је свети Епископ Варнава Настић, свети Сава горњокарловачки... У Р. Македонији, не само што није било никаквог гоњења, него су сви тадашњи Епископи живели у најбољим условима. Према речима Архиепископа охридског Јована, Цркви у Р. Македонији је сада дошао ред да страда.

Српска Црква је тада због икономије признала то стање. Не можемо да кажемо, како се расколници хвале, да су тада добили аутономију, јер за разлику од данашње Охридске Архиепископије која може да покаже Томос о аутономији, они не могу да покажу ништа.

1967 год., у Београду, на једном састанку Централног комитета комунистичке партије, на коме су учествовали Едврад Кардељ, Драги Стаменковић, Стамболић, Влаховић, Мијалко Тодоровић, Никола Минчев, Крсте Црвенковски, цитирам: „одлучено је да се прогласи аутокефалија Македонске православне цркве, која прекида сваке даље канонске везе са Српском Православном Црквом.“ Видите само ко је одлучивао о Цркви. Они су то и урадили. Свакако, Српска Православна Црква није могла да призна такви политичку творевину, те је известила све помесне Православне Цркве о расколу, тако да од 1967 год., до данас, расколничка организација у Р. Македонији нема литургијску заједницу ни са једном од помесних Православних Цркава.

После распада СФРЈугославије, 1992 год., почели су преговори о васпостављању црковног јединства. Преговори су трајали све до 2002 год., када је потписан Нишки споразум о васпостављању црковног јединства.

Српска Православна Црква је поступила веома мудро, јер је сматрала да не треба да се решавањем једног спора произведе неки други. Договорено је да у међусобним односима може да се користи назив Македонска православна црква, а са црквама из грчког језичног подручја назив Охридска Архиепископија, и да Црква има статус аутономије.

Расколнички епископи су потписали Нишки споразум. Али шта се десило: кад су се вратили у Скопље, доживели су такав притисак од власти, која их је створила, те су рекли да ништа од онога што су потписали – не важи.

Онда је Патријарх српски упутио појединачно свакој Епархији, сваком Епископу позив за приступање у јединство са Српском Православном Црквом. Једино Архиепископ охридски г.г. Јован тада Митрополит велеско-повардарски није се уплашио власти, те је потврдно одговорио на тај позив, дакле, да он са свештенством и верним народом његове велеско-повардарске Епархије приступа у канонско и литургијско јединство са Српском Православном Црквом.

Сви свештеници су потписали да и они желе да ступе у канонско и литургијско јединство са Српском Православном Црквом. Архиепископ је то обзнанио рекавши је да ће да служи Литургију на којој ће за први пут поменути име Српског Патријарха Павла. Из целе Епархије су свештеници дошли у Велесу, где је била катедра Архиепископа. Присутни су били много верних људи из Велеса, и из других градова, свесни где долазе и зашто долазе, људи који су са радошћу коначно сачекали да ступе у јединство са Православном Црквом.

Али, већ следећег дана расколнички митрополит Тимотеј је сакупио недобронамерне људе и расколничке свештенике испред Митрополије у Велесу и позвао је полицију. Они су разбили браву резиденције, полиција је ставила пиштољ Архиепископу охридском г.г. Јовану на главу, запретивши да под хитно напусти Митрополију где је живео.

Следио је период незапамћеног државног прогона усмереног против Архиепископа охридског г.г. Јована.

Затим је Патријарх српски г.г. Павле рукоположио још двојица Епископа: Епископа полошко-кумановског г. Јоакима и Епископа брегалничког г Марка, те је у децембру 2003 год., формиран Синод аутономне Охридске Архиепископије.

У јануару 2004 год., велики део монаштва које је било у Р. Македонији, приступило је Охридској Архиепископији. Када су монаси приступали Охридској Архиепископији, на Литургији, ушла је полиција, дошла до Свете Трпезе и рекли су Архиепископу Јовану да прекине са Литургијом. Он им је одговорио: „ако хоћете да прекинемо, треба да нас овде убијете.“ Све су то власти доживели веома тешко, да су стигле дотле да утамниче Архиепископа охридског г.г. Јована. Тада је у затвору остао 20 дана.

Следила су још два утамничења Архиепископа охридског г.г. Јована по 8 месеци у затвору „Идризово“, у суровим условима, и увек на захтев расколника уз садејство суда.

Једном је полиција буквално киднаповала Архиепископа. Зауставили су га на сред пута, ухватили, и однели директно у затвор „Идризово“.

У манастиру који гради Архиепископ, где су били и Епископ далматински г. Фотије, и Епископ горњекарловачки г. Герасим, у богослужбеним местима Охридске Архиепископије полиција и данас упада, и прави претресе без било каквог објашњења. То је нешто свакодневно.

На два пута су расколници и порушили храм и параклис Охридске Архиепископије.

Архиепископ Јован је почео да зида храм, у манастиру где живи. Епископи из Грчке и из Бугарске Цркве служили су Литургију на отвореном, и после учествовали у освећење темеља храма.

Када је храм био напола подигнут, једне ноћи у десет сати увече дошла је полиција са булдожерима и све су срушили. Без било каквог објашњења. За 500 година колико је земља била у турском ропству, никад ни једна црква није срушена. Дешавало се да претворе цркве у џамије, али да их сруше – никад. Ова црква је срушена после 7 захтева расколничког митрополита Петра упућених министру урбанизма Р. Македоније, који је послао и полицију, и булдожере, да сруше храм.

Онда 2005 год., један монтажни објекат у Скопљу био је прилагођен да буде параклис, посвећен светом Нектарију Егинском. Расколнички свештеник Горан Каревски дошао је једног јутра са неким људима и порушио све. Свету трпезу и проскомидију газили су ногама. И затим, на крају, потписали су се: МПЦ. Да се зна да су то они урадили.

Полиција је на захтев расколничке МПЦ чак слала и позивнице припадницима Охридске Архиепископије, на којима пише да се јаве „због информативног разговора“. У полицији су људима говорили да не смеју да долазе у Охридској Архиепископији, да ће бити избачени са посла, свакакве претње.

2007 год., Архиепископ охридски г.г. Јован заказао је моју хиротонију јер сам ја био изабран за његовог помоћног Епископа. Тада су за први пут у Р. Македонији после решавања раскола, служили српски Епископи. Био је то велики благослов за сву Цркву у Р. Македонији. Епископи горњекарловачки г. Герасим, који је био изасланик Патријарха и Синода и далматински г. Фотије дошли су на хиротонији у Битољу, и лично су се уверили какво је стање прогона, видећи и живу Цркву, бројни народ који зна шта је Црква, и који се спашава у Њој. Због илустрацију расколничког менталитета навешћу следеће: док смо били у Охриду, срели смо једног расколничког свештеника који је на нас узвикнуо – расколници! Неко од отаца из Српске Цркве је досетљиво приметио „први пут чујем да неко српску Цркву зове расколничком“.

Чули сте укратко која је историја раскола и са каквим људима сусреће Црква у Р. Македонији. Али и поред свега, како пролази време, видећи да ништа не може да науди Цркви, све више људи се ослобађају притиска и приступају канонској Охридској Архиепископији.

Актуелно стање је следеће: у свим међународним извештајима Р. Македонија је истакнута као земља која својим грађанима одузима основне верске слободе. Ипак, живећи у изолацији, политички ментори расколничке МПЦ још спроводе један суптилни прогон. Архиепископу Јовану је по трећи пут пресуђен притвор, те кад би он ушао у земљу, одмах би био затворен. Од стране Синода је умољен да не улази, јер расколници нису извукли поуку од његова претходна два утамничења. То је један део прогона, а други део је то што за сада, и поред тога што су донели нови закон о регистровању верских заједница који је прошле године у мају ступио на снагу, још одбијају да званично региструју Охридску Архиепископију.

Закључак је једноставан. То су речи Јеванђеља, које се односе на све људе и сва времена - да ни врата паклена никада неће надвладати Цркву.



Манастир Крка, Света Три Јерарха 2009.

део усменог slide-show предавања на прославу славе богословије Света Три Јерарха, у манастиру Крка, 12. 02. 2009

на ову тему, види: Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован Кратка историја на Охридската Архиепископија, Охрид, 2007

Протојереј др Предраг Пузовић Раскол у Српској Православној Цркви, Македонско црквено питање, Београд, 1997

Доне Илиевски Смислата на некои отпори против автокефалијата на МПЦ, Скопје, 1970

види: Заради идното Царство, Охрид, 2005

Мат. 16. 18

ПРЕУЗЕТО СА САЈТА: www.eparhija-dalmatinska.hr




Популарни постови са овог блога

СВЕШТЕНСТВО

ЗАНИМЉИВО

Од 27. 11. 2016. године, служимо 40 Литургија