петак, 06. март 2009.

ПОСТРИЖЕЊЕ У МОНАШТВО

Архиепископ АВЕРКИЈЕ (Таушев)
ЛИТУРГИКА

Чинови пострижења у монаштво налазе се само у Великом Требнику и у посебно издатој књизи.

Као што оне који желе да живе у браку света Црква благосиља за породични живот нарочитим молитвословљима и свештеним радњама, тако и оне који желе да се заувек посвете подвигу девственог живота, ради потпуног служења Богу и делу спасења своје душе, она за то припрема нарочитим молитвословљима и благословима. Разликују три степена монаштва, па тако постоје и три различита чина постриженца у монаштво:

1. Чин одевања расе и камилавке,

2. Чин мале схиме или мандије и

3. Чин великог и анђелског образа (Велика схима).

Онај ко ступи у манастир најпре добија назив послушника и настојатељ га, без посебних молитава, облачи у подрасник. Њему се при томе обично дају појас, скуфија и бројанице. После неког времена и уобичајеног испитивања настојатељ (игуман) над њим савршава први чин - "Одевања расе и камилавке". Он се састоји од читања почетних молитава, покајних тропара "Помилуј нас, Господе" и две молитве за постризаваног, након чега се крстообразно постризава уз речи:

"У име Оца, и Сина, и Светога Духа". При томе он не даје никакве завете. На крају се постриженом без изговарања икаквих речи облачи раса (што на грчком означава "стару, изношену одећу" - одећу смирења, која није опасана нити стегнута) и ставља камилавка ("капа која обуздава жар, жегу" или "капа од камиље длаке"), која означава умртвљење тела. Настојатељ постриженога предаје на руковођење "старцу" - монаху опитном у духовном животу, коме он треба у свему да се повинује и да му поверава своје најскривеније мисли, често се исповедајући код њега. Понекад се приликом тог пострижења "у расу" мења име и у том случају пострижени се назива "расофорни монах". А понекад име остаје исто и он тада носи назив "расофорни послушник". Једно или друго зависи од унутрашњег Устава манастира.

Други степен монаштва - то је "мала схима", или "мандија". По типику, пострижење у малу схиму обавља се на Литургији после малог входа са Јеванђељем, али у данашње време, углавном бива увече, на крају вечерња, или на крају свеноћног бденија, после Великог славословља. Сама реч "схима" (σχήμα) на грчком значи "образ", "држање", "чин". Еклисијарх најпре доводи онога ко се постризава пред "свете двери", где чини велики поклон, клањајући се певницама и игуману. Изашавши затим у припрату он одлаже своју обичну одећу, означавајући тиме "потпуно одлагање порочних дела" и стоји код улаза у храм "без појаса, необувен, гологлав". Обично облачи белу кошуљу дугачку до пета (хитон, власеница). На крају певања тропара на "Слава, И ниње" (после малог входа), пева се, посебно умилним, отегнутим напевом, сједален Недеље блудног сина "Објатија отча отверсти ми потштисја" ("Похитај да ми отвориш очинско наручје"). Сва братија, на челу са старцем, са упаљеним свећама уводи онога ко се постризава у храм, покривајући га својим мантијама.[1] На путу до Царских двери, на којима његов долазак очекује настојатељ, постризавани чини три земна поклона. Пред Царским дверима поставља се налоњ на који се полажу крст и Јеванђеље. Учинивши трећи земни поклон пред амвоном на коме стоји настојатељ, постризавани остаје да лежи ничице, док га не подигну за руку. Да би свима била јасна жеља срца онога ко тражи монаштво, игуман му поставља питање: "Зашто си дошао, брате, падајући ничице пред овим светим Жртвеником и светом дружином овом?" На то овај одговара: "Желим живот испоснички, часни оче".

Затим следи читав низ питања на која одговара дајући три основна монашка завета: девствености, нестицања (добровољног сиромаштва ради Христа) и послушности (потпуног одрицања од своје воље и потчињавања вољи опитних руководилаца у духовном животу). Ова три завета усмерена су против три основне страсти набројане у Првој саборној посланици светог апостола Јована Богослова: похота телесна, похота очију и надменост живљења (1. Јн. 2, 16). У опширној беседи настојатељ манастира показује потризаваном у чему се састоји најсавршенији живот којим треба да живи, а након што то изложи, пита га: "Обећаваш ли да ћеш, благодаћу Христовом, у овим заветима истрајати све до краја свога живота?" Када добије одговор: "Да, уз помоћ Божију, часни оче", игуман се моли за њега, да га Бог прихвати, заштити и удостоји части преподобних подвижника који су у монаштву угодили Христу. Затим, "преклонивши му главу", он "полаже на главу његову књигу" и чита другу молитву, у којој од Господа тражи да га огради силом Духа Светога и поучи, удаљивши од њега сваку телесну похоту. Потом настојатељ пружа руку ка Јеванђељу и говори: "Гле, Христос је овде невидљиво присутан: пази, нико те не приморава да примиш овај лик; пази, ти по својој слободној вољи хоћеш залог великог, анђелског лика!" Када постризавани одговори: "Да, часни оче, по својој слободној вољи", настојатељ испитује чврстину и непоколебљивост завета послушања, тако што три пута говори: "Узми маказе (ножице) ове и подај ми их". Он три пута даје настојатељу маказе које леже на светом Јеванђељу[2] и тек код трећег узимања маказа настојатељ га последњи пут упозорава на важност великог корака на који се добровольно одлучује: "Ево, из руке Христове их примаш, пази коме приступаш, коме се заветујеш, и кога се одричеш". Узевши маказе (са светог Јеванђеља) као из руке Самог Христа, настојатељ му постризава "унакрст теме главе" и говори: "Брат наш (име, и то ново, монашко, које се том приликом даје) постризава власи главе своје у знак одрицања од света и свега што је у свету, у знак одсецања своје воље и свих телесних похота, у име Оца, и Сина, и Светога Духа. Рецимо сви за њега: Господе, помилуј", на шта братија одговара три пута "Господе, помилуј".

Као што онај ко ступа у војничку службу облачи нарочиту водичку униформу, тако се и новопострижени монах - војник Христов, облачи у нарочиту одежду, као у свеоружије Божије, по речима Апостола (Еф. 6, 11). Настојатељ одмах облачи новопостриженом један за другим делове те нове одежде, при чему сваки пут гласно објашњава какво символичко значење има овај или онај део, и позива братију на молитву за брата који се облачи, на шта братија три пута пева: "Господе, помилуј". Пре свега настојатељ дотиче хитон који је монах већ обукао, објашњавајући да је то "риза добровољног сиромаштва и нестицања". Затим му ставља параман - четвороугаоно платно са представом крста и оруђа страдања Христових, који се носи на леђима "као свагдашњи подсетник на узимање благог јарама Христовог на себе и лаког ношења његовог, и као обуздавање и окивање свих жеља тела свог". Заједно са параманом на прса се ставља и крст, који је узама повезан са њим, као знак следовања за Христом у ношењу крста, то јест у трпљењу свих невоља и страдања. Затим се облачи раса (тачније подрасник), као одећа духовног весеља и радости. После тога ставља се (кожни) појас у знак "умртвљења тела и обновљења духа". Следи облачење у мандију, која се назива "одећом непропадљивости и чистоте", "ризом спасења и оклопом правде". Облачење у њу представља "обручење великог и анђелског образа", како се назива тај други степен монаштва. Мандија означава, с једне стране, заштитничку и покровитељску силу Божију, а са друге строго и непоколебљиво испуњавање свих монашких правила од стране новопостриженог инока. Будући да нема рукаве, мандија показује да монах не треба да има руке ни за какво зло дело. Својим слободним ширењем мандија изображава крилатост анђела и тако подсећа монаха на неопходност да својим животом буде налик анђелима и да се лако покреће на свако добро дело. Затим се постриженоме стављају камилавка и пана (ако су спојене онда: "панакамилавка"). Камилавка се назива "шлемом спасења" а "пана" "покривалом смирења и непрекидног послушања" и означава да монах треба да "одврати очи своје, да не гледају таштину". После тога новопострижени се обува "у сандале" (тј. одговарајућу обућу) "како би био брз и вредан на свако послушање и на свако добро дело". На крају му се даје бројаница ради обављања молитвеног правила и сталног сећања на неопходност да непрестано у уму и срцу твори молитву Исусову. Такође, даје му се и ручни крст, ради подсећања на речи Христове: Који хоће за Мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за Мном иде. Последња му се уручује "упаљена свећа" ради подсећања на речи Христове: "Тако нека се светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима". Након облачења новопостриженога, настојатељ се моли за њега, да га Господ уведе у Свој духовни двор и подари му непрестано сећање на добра припремљена онима који Га љубе и распињу себе у овом животу ради Царства Божијег. Затим се, ако пострижење није обављено на Литургији, произноси јектенија "За вишњи мир и спасење душа наших", са посебним прозбама за новопостриженог, а после возгласа "Јер си свет Боже наш", пева се "Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте, алилуја" произноси се прокимен "Господ је просвећење моје и Спаситељ мој, кога ћу се бојати", чита се Апостол Ефесцима гл. 6, зач. 233 (ст. 10-17) о духовној борби и неопходности да се човек за њу припреми облачењем у свеоружије Божије. Након "Алилује" чита се Јеванђеље по Матеју (10, 37-38 и и, 28-30), о томе да љубав према Богу треба да буде изнад љубави према оцу и мајци, и да онај ко не иде за Господом није Њега достојан, за чим следи позив Господа да се дође к Њему и да се на себе узме Његов благи јарам и Његово лако бреме. Одређено је да се после Јеванђеља произноси кратка сугуба јектенија са мољењем за новопостриженог, а након возгласа пева се стихира позајмљена из службе за Недељу блудног сина: "Познајем, братије, тајни силу..." ("Познајмо, браћо, силу тајне"). Приликом певања ове стихире обавља се целивање новопостриженог. Онај ко му прилази пита га: "Које ти је име, брате?", а овај говори своје ново име. Брат му пак говори: "Спасавај се у анђелском чину". Затим следи отпуст. Новопострижени монах "дужан је да у цркви проведе пет дана, уздржавајући се од сваког дела осим читања, пребивајући у духовним размишљањима и умној молитви". Ако је пострижење било на Литургији, онда се Апостол и Јеванђеље читају после дневних Апостола и Јеванђеља, а новопострижени се причешћује.

Трећи и највиши степен монаштва - "велики анђелски образ", или "велика схима" - представља потпуно удаљавање од света. Чин великог анђелског образа сличай је чину мале схиме, али је обимнији и свечанији, а осим тога одликује се већом строгошћу и узвишеношћу завета који се дају. Прстходно вече, одећа будућег схимника уноси се у олтар и полаже у подножју свете Трпезе (Престола), како би се освештала и била примљена од Самог Бога. На јутрењу на дан пострижења пева се посебан канон који се састоји од мољења за онога онога ко прима анђелски образ и стихира у саставу канона. Пострижење се по Типику обавља такође на Литургији, после малог входа, али се пре уобичајене песме "Објатија отча" певају још три умилна антифона дубоко покајног садржаја. Игуман поставља иста питања, са додатком речи "двоструко" и говори о "удвостручењу", при чему онај ко се постризава говори да жели "најсавршенији испоснички живот". Настојатељ му у поуци говори да је од данашњег дана дужан да се осећа "распетим и умртвљеним за свет, ради учињеног двоструког одрицања" и да не треба да мисли ни о чему земном, него искључиво о духовном, о духовним подвизима, о уздржању тела, о очишћење душе, о скромности духовној и телесној, о плачу, о свему тужном и тешком што доноси "радостотворни живот по Богу". Ово пострижење назива се "другим крштењем"; постризавани се очишћује од свих грехова и постаје "син светлости". Приликом самог пострижења власи, каже се да схимник "други пут постризава власи своје главе, у знак коначног одрицања од света, и свега што је у свету, и коначног одбацивања своје воље, и свих телесних похота, како би пазио на себе у безмолвију и делатној усамљености". Одећа коју облачи великосхимник, и слична је, и разликује се од одеће мале схиме. Тако, схимник облачи посебну "схимничку расу". Затим, њему се ставља нарочити "велики параман"[3], кожни каиш, а на главу "кукуљица (капуљача) са аналавом (схимом)[4]". Кукуљица одговара клобуку малосхимника и назива се "кукуљем незлобивости, шлемом спасоносне наде и ћутљивог пребивања у духовном размишљању, и опрезног надгледања себе". Аналав (схима[5]), који виси спреда, треба да подсећа схимника на добровољна страдања Христа Спаситеља". Схимнику се облачи и нарочита схимничка мантија "без набора". Дају му се сандале (обућа), бројаница, ручни крст и запаљена свећа уз карактеристичну поуку. После певања два тропара чита се и нарочита молитва.

У чину великог и анђелског образа постоји молитва "за скидање кукуља". Као што су новопросвећени после крштења били дужни да седам дана у белој одећи посећују сва црквена богослужења, тако су и новопострижени монаси дужни да бораве у цркви исти број дана у комплетној одежди коју су на пострижењу добили. Осмога дана јавно и уз посебну молитву са њих се скида кукуљица, као најкарактеристичније обележје монаштва, како би могли поново да се врате свакодневним послушањима. После тога они већ имају право да сами стављају и скидају кукуљицу, не тражећи сваки пут благослов настојатеља.

Када се у монаштво постризава свештеник, њему се, осим крста и свеће у руке даје још и Јеванђеље. Правило Номоканона уз Велики Требник (гл. 90) гласи: "Монах-свештеник, ако и промени образ, то јест у велику схиму ступи, нека служи Литургију; пострижење му није никаква препрека. А Архијереј ако промени образ, то јест ако постане схимник, нека не дејствује (не служи) ништа светитељско (архијерејско), нити свештеничко".[6]


НАПОМЕНЕ:

  1. У Грчкој постоји пракса да постризаваног приводи само његов старац, закриљујући га скутом своје мантије.
  2. Постоји и пракса да настојатељ три пута баца маказе на под храма, а постризавани их са смирењем подиже и враћа му их.
  3. Уза (дебља нит) од које је исплетено мноштво крстова (зато се у Грчкој зове "полиставрион" - многокрсник), и која се крстообразно поставља на тело. У Грчкој се ставља преко схиме.
  4. Код Руса, кукуљица је спојена са схимом, док код Грка схима представља засебандео одежде.
  5. Схима је дугачко црно платно (код Грка са прорезом за главу, које се ставља око врата, а код Руса, као што смо рекли, спојено са кукуљицом), на коме су представљени крст, оруђа страдања Христових и одговарајући натписи (и то код Руса извезени обично белим концем, а код Грка обично црвеним).
  6. Уопште узев, схватање схиме је у Русији значајно другачије него у Грчкој, где се прати древна светогорска монашка традиција, и није уобичајен чин монашења у малу схиму, нити постоје оваква ограничења за архијереје (велико)схимнике.


текст преузет са: www.svetosavlje.org